Prema legendi je 1655. godine francuski kralj Luj XIV, sa samo 16 godina izrekao mnogima poznatu rečenicu: “L’etat, c’est moi.“ U bukvalnom prevodu: „Država, to sam ja.” Opisuje dobro način njegovog vladanja i apsolutizma uopšte.
Mi smo to malo modifikovali. U srpskoj verziji to glasi otprilike ovako:
“Kao papagaji ponavljaju: ”15 ljudi je poginulo, moramo sve da srušimo.” Nije istina, ne možete da rušite zbog 15 ljudi koji su poginuli, ni 155, ni 1.555. Ne može Srbija da se zaustavi što smo imali tragediju i da srušimo sopstvenu državu, jer smo izgubili ljudske živote.”
Samo što naša verzija nije legenda. I nije je izgovorio neko sa 16 godina, nego otac sina tih godina. A tih 15 ljudi nije poginulo, nego je ubijeno. Kao posledica nečega zbog čega takva država treba da stane. Ne, ne treba da stane Srbija, nego Srbija onih koji su se sa njom sasvim neopravdano poistovetili. Mi ostali ne priznajemo da je takva Srbija zemlja koja ne treba da stane zbog 15 ubijenih ljudi. I to samo na vrhu ledenog brega. Takva Srbija treba da stane i krene neka druga, bolja i humanija. Izostao je i odgovor koliko to ljudi treba da bude ubijeno pa da zavredi odlaska onih čijim su činjenjem, ili samo nečinjenjem, ubijeni.
Jedno zlo zatrpava drugo. Ipak, pitamo se ima li u ovoj zemlji onih sa kojima se i pored neslaganja može razgovarati? U teškim vremenima ljudi u besu izgovaraju i teške reči. Zaboravićemo ih, kao i povod za njih. Dugo će nam i od ovih vremena i svih izgovorenih reči ostati ožiljci, neće nam biti lako napraviti bolju Srbiju. Pitamo se kako krenuti boljom Srbijom, nečim što može bez velikih lomova.
Imam jedan mali predlog. Za početak, u ime tih boljih, budućih vremena. Možda nije loše, i pored opravdanog neslaganja i besa, na grube reči ne odgovarati baš uvek istim. Lično sam se mnogo puta uverio da postoje situacije kada kultura komunikacije doprinosi njenoj uspešnosti. Nisam za odustajanje od beskompromisne borbe sa svim što ne valja, ali sam ponekad za blagu korekciju govora.
U malo drugačijem kontekstu, Zlatan Stipišić Giboni u pesmi “Činim pravu stvar”, poručuje:
“Možda i dogodi se čudo i onda uspijem prešutjeti, teške riječi i sve grubo, sve što ljudi govore kad se više ne vole.”
Približava nam se Božić.
Siniša Mozetić, profesor u penziji