Putokazi životne sudbine: U Muzeju Semberije, o knjigama mr Slobodana Lala Smiljanića

 Predstavljeni romani „Na Hristovom raspeću“ i „Drina plače i pamti“. Bez lične sreće i ispunjenosti nema dobrih rezultata u obavljanju takve jedne dužnosti kao što je profesija sudije. Posveta sećanju na stradanje srpskog naroda u srednjem Podrinju od marta 1992. do februara 1993.godine

  Šesnaestoaprilski događaj u Muzeju Semberije okupio je brojne ljubitelje književnosti, kulturne poslenike i građane.

  -Čast je da prisustvujemo interesantnoj promociji dvije knjige gospodina Slobodana Lala Smiljanića, uglednoga advokata i pisca iz Šapca. Za prvu knjigu, “Na Hristovom raspeću”, kopča je autorov boravak u Bijeljini, gde je završio gimnaziju, pa su ti dani našli svoje mesto u, da kažem, njegovoj autobiografiji. Druga knjiga, “Drina plače i pamti”, isto ima jak oslonac na ovom području, a autor je dao jedan presek stradanja Srba i srpskih sela sa područja današnje Republike Srpske. Drago mi je da je značajan broj posjetilaca večeras prisutan, i siguran sam da će poneti značajne utiske sa ove promocije” – bile su reči dobrodošlice direktora Muzeja Semberije, Momčila Koprivice. Veliko hvala za doček i organizaciju događaja bilo je za gospodina Sinišu Kajmakovića, poznatog kulturnog poslenika iz Bijeljine.

  “Ono što radi Slobodan Lale Smiljanić je zaista za najširu čitalačku publiku. Njegovi romani imaju kvalitet, a pre svega su pitke i jasne naracije i vrlo čitljivi”, ukazao je master istoričar Dejan Živanović, stručni saradnik Odeljenja za kulturu grada Šapca. Istakao je da je roman “Na Hristovom raspeću” ujedno i svedočanstvo društvenih dešavanja i procesa koji su se odigravali u drugoj polovini 20.veka.

  -U romanu možete pronaći i lične impresije i jednu vrstu autobiografskog izlaganja sopstvenog života od strane autora, uz izuzetnu dozu kuraži da napiše određene stvari koje, siguran sam, devedeset odsto prisutnih ovde u sali ne bi smelo da iznese na svetlo dana. To su određene intimne stvari iz sopstvenog života, uz nedaće i probleme, koji su ga tištili brojnih decenija kako tokom rada tako i kroz lične emotivne drame i stanja, i sve ono što život nosi… Kraj knjige simboliše jedno oslobađanje, uslovno rečeno preporod samog autora…” – bio je samo delić Živanovićeve priče o autorovom književnom prvencu.

    Za priču o romanu “Drina plače i pamti” rekao je da je “pravi izbor s obzirom da se ove godine navršava trideset godina od Dejtonskog sporazuma i trideset godina od svega onoga što se desilo u Srebrenici”: “Kada se govori o Srebrenici uvek se govori, i čitava priča počinje od devedeset pete, i tih nesrećnih dana, a zaboravlja se, ili vešto prećutkuje, sve ono što se dešavalo pre toga, pre svega stradanja Srba i srpskih sela u regionu srednjeg Podrinja u periodu 1992. i devedeset treće godine (zbog čega još niko nije odgovarao); a sve to je obrađeno u ovom romanu…Iz tog razloga mislim da je izuzetno značajan, i posebno mi je drago što imamo priliku da ga promovišemo ovde, u sklopu obeležavanja značajnih godišnjica za čitav srpski narod”.

  -Ono što je izuzetno značajno je da svi mi ovde trebamo i moramo živeti zajedno, da se, isto tako sećati moramo, jer kad god se nismo sećali, kad god nismo imali svest o određenim stvarima, na žalost često smo padali u situaciju da nam se neke stvari ponove. Treba nešto i da učimo iz naše prošlosti, iz iskustava koje smo doživeli, nekih kolektivnih iskustava, a ovo sigurno jeste kolektivno iskustvo” – istakao je Dejan Živanović, posebno naglašavajući značaj pisane reči kojom je Slobodan Smiljanić sve zabeležio: “Knjiga ostaje, ostaje  kao živo svedočanstvo svega onoga što je narod preživeo, što su pojedinci preživeli, ostaje negde u našem kolektivnom sećanju.”

   “Posle škole u rodnom Krupnju, ovde sam proveo četiri godine, koje za mene predstavljaju najlepše delove života, pa uz tu činjenicu osećam da sam na neki način i vaš čovek, odavde iz Semberije”, bile su reči pozdrava Slobodana Lala Smiljanića. Uz hvala za dobrodošlicu, za brojnost publike, za prisustvo  direktorke Bijeljinske gimnazije… Ukazao je da je, na svoj način, kroz “zgode i nezgode” opisao šta su radili kao deca, kao gimnazijalci…

   Pravni fakultet autor je završio za tri godine i dva meseca, sa prosekom 9,75… Došavši u sud, vredno i ozbiljno je radio, pokazao izuzetne rezultate;  magistrirao je 1983, a odlikovan Ordenom rada sa srebrnim vencem dve godine kasnije…

   -Kako to obično biva pojavila se ljubomora, ni manje ni više, nego kod predsednika  tada Okružnog suda… Kada sam mu za neke stvari prigovorio, rekao je da ću zapamtiti… Mnoge nepravde nanete su mi kao sudiji, i na ličnom planu, što knjiga detaljno opisuje… Da ne dođe do mog razrešenja, sam sam podneo molbu i otišao u advokate… Knjigom sam želeo da ukažem kako je u tom komunističkom periodu svaki sudija odgovarao predsedniku suda, ali i Opštinskom komitetu. Pri tome, kako se podnose izveštaji za naš rad, to niko nije znao… Ono što je meni najviše zasmetalo, primetio sam i pojavu prve korupcije u sudu. Što je najgore, korupcija nikada nije iskorenjena, nastavila je da se širi, a u današnje vreme dostigla je nemoguće razmere…” – deo je priče Lala Smiljanića o romanu “Na Hristovom raspeću”.

Dve mlade dame veče su ukrasile i muzički uokvirile… Najpre, Violeta Krajišnik, himnom kosovskih junaka,  pesmom “Hriste Bože, raspeti i sveti” (sprska zemlja kroz oblake leti, leti preko nebeskih visina, krila su joj Morava i Drina… ). Potom, i Natalija Vuković, uz violinu i “Bojerka kolo”…

 

Početak nastanka romana “Drina plače i pamti” je poseta penzionisanog oficira, koji je Slobodanu Smiljaniću doneo 49 stranica sa zabeleženim izjavama preživelih aktera napada na srpska sela…”Pitao sam zašto su došli kod mene, zar u Bijeljini nema nekog ko može to da napiše. Rekao mi je: “Ima, ali nama se iz prethodnih romana svidelo kako pišete, a sa druge strane znamo da ste, kad ste bili u bijeljinskoj gimnaziji, stanovali četiri godine u jednoj poznatoj muslimanskoj porodici, i što verujemo da ćete objektivno preneti ovo što je napisamo na ovim papirima…”

   Autor je prihvatio izazov i nastao je roman “Drina plače i pamti”…Ređaju se dvadeset šest poglavlja… Od prvog velikog udara, koji je na Đurđevdan 1992.godine izveden na selo Gniona u okolini Srebrenice, gde je ostalo prvo spaljeno i do temelja razrušeno jedno srpsko selo. Tokom poslednjeg rata u Bosni, na području srednjeg Podrinja stradalo je tri i po hiljade Srba.

  -Mlađe generacije treba da se upoznaju sa svim ovim događajima, da se pamti i ne zaboravi. Uostalom, roman nosi naslov: Drina plače i pamti… Knjiga sadrži mnogo podataka koji su nepoznati današnjoj javnosti… Ima tu podataka kako su Muslimani naoružani od strane međunarodne zajednice, a Srbi se branili lovačkim puškama… Ima tu imena i prezimena svih onih koji su stradali… Možda neko, kad bude kupio knjigu, nekoga i prepozna, iako je od tada prošlo dosta godina…“  Uz hvala svima koji su prisustvovali promociji, Slobodan Smiljanić je poželeo ponovne susrete…

   Predstavljene knjige približili su i pročitani odlomci… Na to šta vekovima spaja Srbe sa jedne i druge obale Drine, podsetio je Siniša Kajmaković, a drug iz gimnazije, nešto mlađi od Slobodana Smiljanića, ispričao je još detalja iz čuvene škole i najavio knjigu “Spomen na bijeljinsku herojsku gimnaziju”…Mnogi su poželeli da Smiljanićevim knjigama obogate svoje biblioteke…  Autor, uz neizmernu radost što njegova dela nailaze na veliku pažnju čitalaca, iako  slabovid (uz pomoć i podršku supruge Gordane) neumorno stvara: “Nadam se da će ove knjige podstaći čitaoce na razmišljanje o prošlosti i sadašnjosti, te očuvanju kulturnog identiteta“​ jedna je od njegovih brojnih poruka.

Zabeležila: Ceca Ljubić

Fotografije: Ljubiša Đukić