Nakon završetka rata u Bosni, i zaključenog Dejtonskog sporazuma, počeli su da se vode nekakvi krivični postupci, i odjednom je isplivala, za to vreme čuvena, afera Golf. Radilo se o golfovima koji su se proizvodili u Vogošći, u fabrici TAS, pa su nekim kanalima ta vozila dolazila u Srbiju i prodavala se ovde, po nekim, može se reći netržišnim cenama. Kupci su bili, u to vreme, mnoga poznata lica, među njima su neki bili i predsednici opština, lekari, arhitekte…
Kako je Loznica bila nekako na udaru, prva preko Drine, sa ove, srpske strane, moj Šole je, zajedno sa još jednim čovekom iz Banje Koviljače, prvi uhapšen, i našao se na udaru istrage koju je vodio Okružni sud u Šapcu, a gonilo Okružno javno tužilaštvo u Šapcu, na čijem je čelu bio, sada pok. Branko Njegovan.
Afera je odjeknula u javnosti, pojavile su se naslovne strane, ali i na televizijama su objavljivani detalji o svemu tome…
Kako je pritvor trajao poduže, jer Tužilaštvo nije želelo da se saglasi sa ukidanjem, ja sam skoro svakog dana odlazio u posetu mom branjeniku u KPZ u Šapcu. On je nekako smireno trpeo taj pritvor, ali smo očekivali da se sve brzo završi i da budu puštena oba aktera na slobodu.
Ivkovićev otac je jednog dana, a prošlo je može biti čak i dva meseca od hapšenja njegovog sina, zajedno sa svojim bratom, došao do mene u kancelariju i sva trojica smo otišli do Javnog tužilaštva, s tim da sam ja ušao kod šefa Njegovana, da pitam kada će pritvor biti ukinut i kada će moj branjenik biti pušten, da se brani sa slobode.
Kada sam ušao kod Javnog tužioca, u njegov kabinet, i započeo svoj monolog, imao sam utisak, da me tužilac uopšte ne sluša, i da moje reči ne dopiru do njega, nekako je gledao na suprotnu stranu, nezainteresovan za moja pitanja… Na kraju mi je samo odbrusio, namrgođen, ozbiljan i krut, da od ukidanja pritvora nema ništa, da se radi o velikoj aferi i izuzetno velikoj društvenoj opasnosti… Zahvalio sam mu se i iz kancelarije u prizemlju, odmah otrčao do istražnog sudije, Milana Popovića, zvanog Šerif, da mi izda dozvolu za posetu mom Milenku, u pritvor. Ironično mi je Šerif rekao: „džaba si išao, neće on njemu skoro ukinuti pritvor, ni njemu ni Babiću“…
Šta je tu je, pomislio sam i ovoj dvojici, ocu i bratu saopštio da tužilac neće ni da čuje, i rekao im da idem u posetu Šolu, a da oni odu svojim kućama i čekaju…
U narednih, maksimum sat vremena, stigao sam na prijavnicu kod šefa smene u šabačkom zatvoru, i kada sam mu rekao, kod koga sam došao, pruživši mu propusnicu, čovek se počeo smejati iz sveg glasa…. “Jesi ti lud, advokate, pa taj tvoj Ivković je pre 10 minuta, zajedno sa Babićem pušten, ukinut im je pritvor… au, kakav si ti to advokat…“ Malo je reći da sam bio u šoku… Neverovatna stvar… Ko mi je ovo sve napravio i zašto? U sebi sam kipeo i psovao…
Brzo sam seo u auto i krenuo nazad ka Šapcu, pažljivo zagledajući pešake, jer sam bio siguran da ova dvojica idu ka gradu peške, i nose svoje stvari… Nije ih bilo… Ali, kao da sam predosetio, stao sam kod „Raspućina“, ispred bašte parkirao i u senci sam video njih dvojicu kako sede i piju kafu… “Odlično je što si došao, da nam platiš kafe i odvezeš nas do Autobuske stanice, ali i platiš nam vozne karte“….
Ni njima nije bilo jasno šta se odigralo i kako, ali su svakako bili srećni i zadovoljni… Ja sam u sebi i dalje goreo. Zapalio sam se od besa, i dok me sve to stanje još uvek držalo, uputio sam se ka Okružnom javnom tužilaštvu… U sebi sam spremio govor koji je trebalo da saspem u lice Branku, šefu… Izleteo sam iz vozila i žurno krenuo ka kancelariji Javnog tužioca… Ali, iz jedne od prostorija suda, izleteo je službenik Tužilaštva, sa kojim sam dugogodišnji prijatelj, i prstom mi pokazao, da uđem u pretsoblje toaleta suda…
„Samo što si ti izašao od šefa, zazvonio je telefon, žena se predstavila kao šef kabineta Predsednika Vlade Jugoslavije, i tražila mi je da joj prebacim vezu do Branka, jer Predsednik hoće da se čuje sa njim lično“…. O čemu su Božović i Njegovan pričali, ko je pričao, a ko ćutao, i na kraju rekao u redu, samo mogu da pretpostavim, ali je meni sve bilo jasno… Ovaj, što su ga svi zvali „šef“, brže-bolje je podneo Predlog za ukidanje pritvora, a istražni sudija je odmah reagovao.
Šta se u stvari dešavalo, i zašto je čak Predsednik Vlade SR Jugoslavije, morao da zove Okružnog javnog tužioca, u nekom Šapcu, postalo mi je jasnije, posle mnogo godina, negde u mesecima, posle petog oktobra 2000. godine… Ali, to je neka druga priča… Priča za neki drugi put.
Na kraju, pitate se: da li se nešto slično može i danas doživeti… Nisam baš siguran da ne može… ali i da se ne dešava…
Iako se nikada nisam slagao ili imao bilo kakav dobar odnos sa pokojnim Brankom Njegovanom, možda i zbog prirode posla, ovo neka bude moje sećanje i na njega, ali i neka vremena u kojima je bio strogi tužilac…
NASTAVIĆE SE…
