Njegošev stih „Moje pleme snom mrtvijem spava“ nije samo literarna metafora, već gotovo nepromenjiva konstatacija našeg istorijskog iskustva. On nije pisao o svom vremenu, već o jednom arhetipu, o narodu koji više voli da se uspava u iluziji nego da se suoči sa bolnom istinom. Problem je u tome što je taj san uvek skupo koštao, a mi kao da nikako da povežemo posledice sopstvene letargije sa istorijskim porazima koje iznova preživljavamo.
Kada se kažem da Srbija danas spava, ne mislim na biološki san, već na moralnu, političku i intelektualnu obamrlost. To je san koji je postao strategija preživljavanja: pravimo se da ne vidimo, da ne čujemo, da nas se ne tiče. Ali posledice tog sna su vrlo stvarne. Dok jedni grabe resurse i rasprodaju državu kao privatnu prćiju, drugi, većina, zadovoljavaju se sitnim milostinjama, poklonima u obliku „socijalnih davanja“ i spektakularnim praznim obećanjima.
Vlast to zna i vešto koristi. Svesno održava narod u stanju kolektivne anestezije. Spektakli, farse, „patriotske“ predstave i nacionalistički ključevi, sve to je repertoar uspavanki. A opozicija? Umesto da bude budilnik, ona je postala deo tog hora. Udobno joj je u ulozi simboličkog protivnika koji nikada ništa ozbiljno ne ugrožava. Najveća opasnost za vlast, prema tome, nije opozicija, već buđenje naroda. A to je najređa pojava.
I tu dolazimo do paradoksa: istinske budioce često predstavljaju oni koji nam otvoreno ne žele dobro. Njihova mržnja, njihove optužbe, njihova agresija ponekad deluju kao hladan tuš koji nas trgne. Ali, umesto da tu energiju pretvorimo u trezvenost i organizovano delovanje, mi se najčešće vraćamo u poznati krevet letargije, zadovoljni što smo „preživeli još jedan udar“.
Istorijski, Srbi su se najčešće budili u trenucima kada je pretnja bila egzistencijalna. Tada bi ustajali, žrtvovali se, izgarali za slobodu. Ali šta se dešava kada pretnja nije fizička, već duhovna i politička? Kada ti niko direktno ne preti oružjem, već te polako navikava na laž, korupciju, kriminal kao normu, na neprestano poniženje kao cenu „stabilnosti“? Tada je buđenje najteže. Jer ono ne zahteva hrabrost trenutka, već trezvenost dugog trajanja.
I zato Njegošev stih i danas boli. Jer mi zaista jesmo pleme koje je izabralo san umesto budnosti. Narod koji pristaje na to da ga njegovi sopstveni „pastiri“ vode u poniženje, sve dokle god traje iluzija da „život može da teče“. U toj iluziji, svi oko nas pevaju. Jedni nam pevaju o evropskom raju, drugi o patriotskom raju, treći o ekonomskom raju. A u stvarnosti sve više ličimo na društvo bez volje i bez nade. Da li je onda čudo što su nam ponekad iskreniji neprijatelji nego prijatelji? Ti neprijatelji nas barem podsećaju da postojimo, jer njihova mržnja znači da još uvek nismo nestali. Njihovo neprijateljstvo nas drži na oprezu. Ono što nas ubija nije mržnja, već ravnodušnost vlastite elite prema svom narodu i samog naroda prema sopstvenoj sudbini.
Sve dok ne shvatimo da „mrtvi san“ nije sudbina već izbor, ostaćemo u začaranom krugu. A kada, konačno, prihvatimo da nas niko neće probuditi osim nas samih, možda će Njegošev stih dobiti svoj nastavak. Jer nije sve izgubljeno dok postoji makar nekoliko onih koji odbijaju da spavaju. Problem je što oni retko žele ili dobijaju priliku da povedu.
Jovica Radović
