Veče sa umetnikom Milutinom Rankovićem
Četrdesetogodišnjici stvaralaštva svestranog umetnika iz Lajkovca, i novoj knjizi Zdravica, bilo je posvećeno deveto oktobarsko veče u Šapcu. Organizatori su bili Kulturni centar i Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak“ Mišar
Vajar, slikar, pesnik, ovde poznat dugi niz godina, učesnik likovnih kolonija, saradnik i promoter kulture, sa značajnim tragom u kulturi našeg kraja, samo su neke od odrednica pozdravne reči istoričarke umetnosti Sonje Petrović Jagić.
Petoro entuzijasta koji se bave kaligrafijom – Jasenka Stanković, Danka Ivanović, Andrea Sokić, Branka Babović i Marko Radeka kaligrafski su ispisali Milutinove zdravice, sve je pretočeno u knjigu, čiji je izdavač valjevska Ars Nova.
-Milutin je umetnik koji je dobio Vukovu, i mnoge značajne nagrade, ne samo u zemlji nego i 
u inostranstvu. Učestvovao je u mnogim organizacijama gde su Srbi, u Parizu, Beču, u drugim zapadno evropskim zemljama. Vezan je i za Rusiju, gde je dosta putovao, izlagao, govorio. Svuda je širio tu priču o Srbima i srpstvu, o srpskoj umetnosti, o našoj tradiciji. Zbog pregalaštva, zbog njegove ljubavi prema umetnosti, njegove svestranosti, mislim da mu u našoj kulturi pripada prilično visoko mesto.“ U pozdravnom obraćanju Sonja Petrović Jagić podsetila je i na rečenicu Radovana Belog Markovića: „Pokušajte da zamislite začaranu šumu i u njojzi naše pretke. Onda dolazi gospodin Milutin Ranković i pred tim crnim panjevima uljudno skida svoj crni šešir…“ I Milutin je skinuo šešir, i uz naklon pozdravio prisutne u bašti Kulturnog centra. Naravno, velikim aplauzom je pozdravljen…
-Uporedila sam Milutina sa Đurom Jakšićem, ali ne iz razloga stilske sličnosti, već zbog načina na koji pristupaju svojoj umetnosti. Jakšić je bio slikar i pesnik romantizma, Milutin je drvorezbar, ikonopisac, pesnik, književnik. I mogu slobodno reći čovek koji živi umetnost i kroz kojeg živi njegovo stvaralaštvo. Za njega to nije posao, nije zanat, već je njegova suština. Zbog toga je za mene Milutin Ranković živi boem i primerak skadarlijskog boemskog duha, čovek koji zaista živi svoju umetnost svakodnevno“ – istakla je Andrea Sokić.
Detalje iz Rankovićeve prebogate biografije predstavila je istoričarka umetnosti, kaligrafkinja Andrea Sokić. U najkraćem, „izbor“…Prva izložba je bila na saveznoj likovnoj koloniji u Dudovici kod Lazarevca,1982.godine, a do danas ih je bilo više od 250, u zemlji i inostranstvu… Milutinovi radovi se nalaze u muzejima, hramovima, galerijama i kolekcijama u Beogradu, Parizu, Moskvi, Bratislavi, autor je više javnih spomen obeležja…U carskoj larvi manastira Arhangela Mihaila u Tivtu rukopoložen je u sveštenog drvorezbara ikonopisca. Jedan je od osnivača Srpskog akademskog društva „Vizantija“ iz Beograda, član je Matice srpske u Novom Sadu, Udruženja književnika Srbije, Odbora za kulturu Saveza Srba Francuske, Udruženja umetnika i pisaca „Nekazano“ u Baru. Objavio je brojne radove iz oblasti književnosti i publicistike… Dobitnik je zaista brojnih vrednih priznanja u zemlji i inostranstvu. Brojna su i mesta rada, a trenutno je direktor Kulturnog centra „Hadži Ruvim“ u Lajkovcu… O njegovom radu se pisalo mnogo… I tu se moralo izabrati… A izbor je pao na slavnu Olju Ivanjicki, koja jednom (kao član žirija izložbe) zabeleži „da je on, naš Milutin Ranković, viđen da osvoji svet. Činilo joj se da mu srce kuca iz drveta…“
-Žao mi je što i večeras ovde nema više mladih ljudi, da čuju sve ovo što je Andrea pričala o
Milutinovom radu, da vide čoveka sa velikom energijom, koji život smatra stvaranjem. Kod njega je radi ili iščezni. I sa njim je lako dogovoriti se. Rečeno, učinjeno. I zato smo, zajedno, na Mišaru, uradili puno. Kao drug neće ostaviti svog hajduka, harambaša Milutin ne ostavlja nikad. Hvala na svemu što si do sada učinio za Mišar i uradio na Mišaru“ – bila je poruka Stevana Simića.
-Čast i zadovoljstvo su mi bili, kao istoričaru umetnosti i umetniku kaligrafu, da napišem predgovor za Milutinovu „Zdravicu“, i uopšte da sarađujem sa njim. Za mene lično on predstavlja istinskog boema, asocira me na vreme o kom sam samo čitala, na vreme boemske umetničke Skadarlije, u smislu jednog prožimajućeg sveopšteg umetničkog duha. To su vremena kad su se na jednom mestu sastajala velika imena, od Jovana Cvijića, Nadežde Petrović, Ivana Meštrovića, Branislava Nušića, Mike Alasa… Upravo ti sastanci su rađali ideje, donosili ljudima umetnost i kulturu u svakodnevicu. To su bili ljudi kojima je umetnost bila neodvojiva od svakodnevnog života, i upravo jedan takav čovek je danas sa nama , a to je Milutin Ranković…“ – istakla je Andrea Sokić.
-Ti si napravio poseban muzej i stalnu postavku Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“
na Mišaru, gde se deo odnosi i na nas stvaraoce. Sa nama je jedna od mlađih umetnica iz Andreine generacije, Danka Ivanović, koja je za tu postavku uradila sliku, a motiv joj je bio jedan od umetnika – večeras se o meni radi“ – na svoj način je Milutin Ranković, najavio dar Zadužbinskom društvu, a sliku je autorka Danka Ivanović uručila Stevanu Simiću.
Priča o Milutinu Rankoviću, deo je i priče o Zadužbinskom društvu „Prvi srpski ustanak“ Mišar, koje ove godine slavi dvadeset pet godina rada, istakao je čelnik društva, profesor književnosti Stevan Simić. Nizom detalja dočarao je dve decenije dugo poznanstvo i prijateljstvo sa svestranim Milutinom… Tu su susreti i druženja, od Markove crkve i Majskih susreta na Kolubari, do nebrojenih u Mišaru, Šapcu i okolini, zajedničkih poseta Crnoj Gori; tu su i izložbe, posete ruskih umetnika, učešća na ekskurzijama društva…
-Kad smo ga mi upoznali, već je bio poznati umetnik. Onda smo zatražili da nešto uradi za Mišar i velikog Karađorđa. Kažem velikog Karađorđa, jer da nije Karađorđa večeras se ovde ne bi pisala ćirilica… I Milutin je zaslužan za dušu ovog našeg pisma…Naklonjen tradiciji odmah je prihvatio, i prvo je uradio Karađorđa u hrastu, ta skulptura je i danas ispred Mišarske galerije“ – podsetio je Simić. U toj nisci su i skulptura Vuka Karadžića, u školskom dvorištu, zatim, Čuvar Starog sela, Radovan, kod mišarskog igrališta… U kamenu je, u centru Mišara, ovekovečio Miloša Pocerca i pop Luku Lazarevića, potom, u Trbušcu, kod istorijskih hrastova, u drvetu, popa Panteliju, iz Urovaca, koji je tu zakleo Karađorđevu vojsku… Po svemu poseban muzejski prostor Zadužbinskog društva, u Stevanovoj kući, krase Rankovićeve skulpture Svetog Simeuna i čuvenog pevača, pesnika, elegičara Krstivoja Ilića…
„Ovu ću rano moja zdraviti,
njivama Mišarskog boja
topovima Krnji i Šibonji
ali i Belji i Sivonji
što su artiljeriju vukli
kad su se sa srpskim volovima
kolebari, ratnici i ratari
tukli u megdanu,
prečili Kulin kapetanu
drumove i džadu u Šapcu gradu
uz bunu Crnog Đorđija…“
-Milutin se, svojim radom, pridružio željama i ciljevima Društva, da od Mišara napravimo srpski Borodin, ili, za srpsku istoriju, nešto kao što je Tršić. Za sve urađeno, za brojne aktivnosti usmerene na istorijsko pamćenje i očuvanje našeg identiteta, nosilac je najvećeg priznanja, Povelje Zadužbinskog društva. Ponosni smo što smo uz Matiju Bećkovića, Miloša Jevtića, Veru Mujović i druge, i mi bili predlagači da Milutin Ranković dobije Vukovu nagradu, i ponosni smo što je prošle godine došla u prave ruke…“ – besedio je Stevan.
Podsećajući na dvadesetak godina „rada u šabačkom kraju i Mačvi“, i ističući koliko mu je značajno što se ponovo predstavlja u Šapcu, Milutin Ranković je priznao da mu je žao što i ranije nije otkrio mačvanske lepote: „Kada zaista umetnik želi da se oproba da li je zaista umetnik, on onda ide u zavičaj Milića od Mačve, da vidi kakav je slikar, ako je pesnik ide u zavičaj Krstivoja Ilića, ako je muzičar ide valjda tamo gde je stigao prvi klavir u Srbiji, i gde su Cicvarići svirali…“
U lepom izboru nizale su se milutinove zdravice i priče … U putu je nastala Zdravica posvećena Mišaru, čula se i priča sa detaljima iz vremena Velikog rata, pa ona Skadarlijska, bekrijska, ali i Zdravica mračnom dobu, posvećena vremenu „ kad su fudbal, ploče i zaljubljivanja bili važniji od politike, a pesnici poznatiji od ministara…“ Sve je, kako je i najavljeno bilo uz muzičku pozlatu vokalno-instrumentalne grupe „Šapčanke“ i pesme „Drino vodo“, „Alaj mi se ogrozdila venja“, „Angelina, bela Grkinja“, „Laku noć svirači“, „Tamo daleko“, „Ovo je Srbija“.
Zabeležila Ceca Ljubić
