Milenko Tomić, koordinator rada sa prvim i drugim ansamblom KUD-a
Dve decenije igranja, od 1973. do 1993, u „zlatno“ doba, kada je „Abrašević“ bio među prvih deset kulturno-umetničkih društava u tadašnjoj Jugoslaviji, Milenka Tomića navelo je da i narednih godina pomaže budućim generacijama da stasavaju i ovladaju narodnom igrom na pravi način. Koreografije je učio od istaknutog baletskog umetnika i koreografa Branka Markovića, bio asistent umetničkog rukovodioca Stojića Mašića Taće u jednom periodu osamdesetih godina, a dvadesetak godina kasnije, na poziv Milenka Filipovića, za šest meseci od početničkog stvorio okosnicu prvog ansambla. S ciljem da pomogne društvu koje mu je mnogo toga pružilo, prihvatio je ovih dana poziv Upravnog odbora da bude koordinator rada sa prvim i drugim pripremnim ansamblom, kako bi se igrački kvalitet podigao na viši nivo. Iskustvo je, kaže, potvrdilo da članstvo u „Abraševiću“ garantuje zdravo odrastanje, a deca koja se u tom kulturno-umetničkom društvu dovoljno dugo zadrže stiču sve predispozicije da budu čestiti ljudi, izgrađenog sistema vrednosti i pravog domaćeg vaspitanja.
Prvo kulturna, a onda i umetnička institucija
-Sadašnji umetnički rukovodilac Aleksandar Mraović je mlad, i samim tim mu, prirodno, uz igračko, nedostaje rukovodilačko iskustvo. Predložio sam da nam se u radu priključi i Zlaja Leskovac i nas dvojica ćemo zajedno pokušati da damo maskimalan doprinos i svojim znanjem i iskustvom pomognemo da vratimo „Abraševiću“ stari sjaj. Kao igrač sam imao sreću da budem „prva reprodukcija“ i učim korake od koreografa. Kasnije, smenjivanjem različitih rukovodilaca, svako je unosio nešto svoje i menjao, čime se gubila autentičnost igre i umetnički kvalitet, što ne smemo da dozvolimo. Po zanimanju sam preduzetnik i ovde sam došao da pomognem bez ikakvih drugih interesa, ali priznajem da su me iznenadili postupci bivših kolega veterana, koji su iznenada napustili društvo, jer istinski ljubitelji to ne bi mogli da urade, već bi ostali da pomognu – smatra Tomić i podseća da je „Abrašević“ prvo kulturna, a onda i umetnička institucija, te da to potvrđuju i sadašnji članovi.
Kao primer navodi da je u njegovo vreme bilo teže sputati energiju mladih ljudi i sugerisati im da budu tihi kada jedan deo ansambla u istoj prostoriji proba, dok sa današnjom decom to nije slučaj, jer poštuju red, disciplinovani su i pokazuju uvažavanje kada im se nešto kaže.
-Postavili smo sebi zadatak da napravimo od igračkog ansambla i budućeg iskusnog umetničkog rukovodioca nivo koji će u tom trenutku biti maksimalan. Deca imaju potencijal da se razvijaju, treba im samo dati šansu i raditi sa njima. Svaki segment igre je važan, uključujući držanje tela, položaj nogu u datom trenutku i osmeh. Stalno im ponavljam da sama reč igra dovoljno govori, te da su oni ti koji treba da se igraju, a mi tu samo da im ukažemo na neke elemente te igre kako bi dobili na kvalitetu. Osmeh je važan, jer se greške u koracima dešavaju u nekom trenutku, ali izraz lica ne sme da padne. Kao igrač sam uvek željno iščekivao trenutak kad treba da izađem na scenu. Šablon je neizbežan, naravno, ali uvek postoji prostor za igrača gde uhvati delić slobode da malo „odleprša“ u svojoj igri – objašnjava Tomić.
Čvrsta volja i zalaganje
Kao igrač u punoj snazi, 1988. godine, među retkima je primio telegram sa pozivom na audiciju za nacionalni Ansambl narodnih igara i pesama „Kolo“, ali je, iako je prošao, već na prvoj probi odustao, jer, je primetio da profesionalci igraju „da odrade posao“, „plastično“, a amateri, iako ne na tom tehničkom nivou, ipak od srca, izražajno, nasmejano. Pamti da su ranije igrači imali poseban mentalitet koji se odražavao na nastup i posebno ističe koreografije Branka Markovića – Šumadiju, Male vlaške, Šopsku trojku, Vranje, Brankovo kolo…
– Kao bivši baletski igrač i izuzetan gospodin, Marković nam je pokazivao korake i u izvođenju tražio „dlaku u jajetu“, ali samo to daje kvalitet, sve drugo su alternacije, improvizacije. Ako ne tražite od dece više nego što treba, onda neće dati svoj maksimum, a kad već dođu do tog nivoa, iako ne odgovore u potpunosti najvišim zahtevima, već su dovoljno ostvarili da bi dostigli kvalitet – podvlači.
Ljubav prema narodnoj igri i tradiciji se ne gubi kad se jednom stekne, pogotovo kad se čovek u tome pronađe i niže uspehe. Tomić pamti svoje solističke nastupe, a budući da potiče iz siromašne porodice, jedinstvenu privilegiju da putuje u inostranstvo dobio je upravo članstvom u „Abraševiću“. Samo u Francuskoj bio je čak sedam puta, a za dve decenije video je i Norvešku, Španiju, Austriju, Grčku, Nemačku, Bugarsku…
– Pored ljubavi prema nacionalnoj igri, u „Abraševću“ se stiču drugarstva i prijateljstva, a deca koja tu stasavaju ne mogu biti loša deca i otići u krajnost koja podrazumeva poroke poput alkohola i droga. To je zdrava sredina u kojoj toga nikad nije bilo, niti će biti – zaključuje Tomić, koji je, kao jedan od najboljih mladih radnika „Zorke“, svojevremeno dobio stipendiju i završio mašinstvo, uporedo sa igranjem u KUD-u i poslom kojim se bavio.
Sve to je uspeo vodeći se krilaticom: „Kad imate čvrstu volju i volite nešto, možete mnogo toga da uradite“. Taj recept primeniće i radeći sa mladima u „Abraševiću“, a o rezultatima tog iskrenog zalaganja, kaže, svedočiće vreme pred nama.
