Pročitao sam Vaš članak o zaboravljenim herojima. Međutim morao bih da se osvrnem na nekoliko stvari. Prvo bih pohvalio što ste uopšte pomenuli heroje, jer u ovom gradu ima itekako još braće, saboraca, heroja, a koji smo zaboravljeni od naše države pa i od našeg grada. Kao učesnik rata na Kosovu i Metohiji i pripadnik 72. specijalne brigade izviđačo diverzantskog bataljona morao bih prvo da se osvrnem na ono što za ovih 24-25 godina retko ko da je pomenuo.
Krenuo bih redom:
Prvo na teritoriji Kosova i Metohije 1997. i 1998. godine veliki doprinos borbi dali su pripadnici policije iz Šapca, Loznice, Krupnja, Vladimiraca, Bogatića. Jedinice su imale i povređenih ali nažalost i poginulih pripadnika. Jedan od mučenika i heroja jeste i Rade Popadić, koji je otet i čije telo je tek kasnije pronađeno u Radonjićkom jezeru. Utvrđeno je da je ubijen 11. septembra 1998. godine.
Te 1997. i 1998. godine su pripadnici policije poprilično imali sukobe sa teroristima i to su bile izuzetno teške borbe.
Mnogi ne znaju ali ratno stanje na teritoriji Kosova i Metohije proglašeno je u martu 1998. godine kada se dešavaju i prvi napadi terorista na pripadnike vojske. Od tog trenutka su pored policije bili i angažovani pripadnici vojske i to njene specijalne jedinice (63. padobranska, vojna policija i pripadnici 72. specijalne brigade). U junu mesecu je u zasedi na Košarama poginuo vodnik Srđan Stančetić iz Banovog polja, čija je bista pre nekoliko meseci ukradena, pa je pre nekih mesec dana nova urađena i postavljena. O ovome je retko ko pisao. Sticajem okolnosti sa svojom jedinicom sam bio stacioniran par kilometara od mesta zasede gde je Srđan poginuo, pa smo posle toga došli u ispomoć i čišćenje terena od terorista.
U ovom gradu postoje momci koji su itekako svojom hrabrošću, svojim požrtvovanjem, čašću zaslužili da se o njima piše. Mnogi od nas su učestvovali u borbama i na Košarama i na Paštriku. Naravno i na teritoriji našeg Kosova i Metohije, ali i teritoriji naše otadžbine Srbije. Pre par godina imali smo protest u Pionirskom parku u Beogradu, koji je nažalost završen kako je završen. Prikupljali smo potpise ispred Pošte za podršku za našu braću, za veterane da se nešto promeni, neki su gostovali na televiziji, davali intervjue ali na tome se sve završilo. Nikakvog pomaka. Mnogi od momaka su bili na redovnom odsluženju vojnog roka kada su nas napali i bombardovali.
Takođe, pomenuo bih braću i saboracu koji su ostavili svoje kosti na Kosovu i Metohiji a koji su rođeni na teritoriji grada Šapca:
- godine poginuo je pripadnik 549. mtbr u okolini Orahovca vojnik Željko Gligorić iz Metlića;
- godine u selu Mogila kod Vitine poginuo je vodnik Dejan Mladenović, pripadnik 72. specijalne brigade rođen u Slatini;
- godine poginuo je vojnik Rade Ćirić iz Kasarskih Livada kao pripadnik 549 mtbr.
Smatram da smo kao golobradi mladići od 18, 19, 20 godina, kao pripadnici vojske Jugoslavije koji su branili našu otadžbinu zaslužili da se imena naših poginulih drugova, braće i saboraca nikada ne zaborave i da su zaslužili da bar imena ulica ponesu njihova imena jer su svojom žrtvom, hrabrošću zaslužili. Pisao sam o ovome i slao dopise na mnoge adrese. Jedino sam dobio odgovor od načelnika mačvanskog okruga da oni za to nisu nadležni. Naravno nijedan pripadnik vojske i policije koji su dali svoje živote ne treba da bude zaboravljen. Sa par prijatelja i saboraca osnovali smo grupu Junaci otadžbine u kojoj postoje fotografije svih poginulih pripadnika sa godinom rođenje, odakle je kada je poginuo i gde je poginuo. Ne zaslužuju da budu zaboravljeni. Postoje pak i oni koji se nažalost lažno predstavljaju da su bili učesnici borbi, a sem što su služili vojni rok i sticajem okolnosti bili na teritoriji Kosova ipak nisu učestvovali u borbama. Ali nema veze i oni su samim tim što su bili prisutni dali deo sebe i deo svoje mladosti.
U retkim trenucima odmora vodio sam dnevnik i na kraju bih samo završio tekstom sa kojim sam završio dnevnik i koji sam odštampao i podelio prijateljima i saborcima:
Većina mojih prijatelja ne zna gde sam bio i kroz šta sam prošao, hvala Bogu pa nisu i oni, neki nažalost jesu, tako da oni koji nisu prošli možda ne shvataju ova moja pisanja ali bitno je da ih vide, jednoga dana će svima biti jasno zašta se borimo sada, a zašta smo se borili onda. Velika muka i problem je kada se obratim ja i ostali borci bilo kome za bilo šta i kada dobijem odgovor „Ko ti je kriv što si budala i što si bio u ratu“ il’ „Šta mene briga što si ratovao za ne znaš ni čije babe zdravlje“. Nisam ratovao ni za čije babe zdravlje već za svoju DRŽAVU I SVOJ NAROD, NE ja već svi borci. Pitaju mnogi a i vi moji roditelji zašto sam bio, evo pogledajte pa vidite zašto. Ne tražimo mi crven tepih i klečanje pred nama. Mi smo ratovali da svi sada i do sada i od sada mogu slobodno da se šetaju, rade a da pri tom ne gledaju da li će ih ubiti snajper, pasti bomba i slično. Nikada nismo pričali o strahotama koje smo proživeli svi jer i sve da vam ispričam delovaće suludo i kao bajka. A u suštini nema potrebe da znate kroz šta smo prošli jer samim tim bi i vi bili kao i mi, možda čak i veći invalidi slušajući te krvave bajke. I ne bavim se politikom nit se bavim mržnjom prema ljudima protiv kojih sam ratovao, oni su se borili za svoje ideale mi za svoje. Nastradali mi, nastradali oni. I da napomenem nisam vam ja nikakav junak i heroj, već običan ratnik kao i svi ostali koji je bio u pravo vreme na pravom mestu. Da plašio sam se ali nisam odustao. Boli kada vas neko gleda kao ludaka iz rata, a taj se nikada ne pita zašto smo eto ludaci iz rata. Ne korimo nikog ko nije bio, ali svaka uvreda na to što smo bili, boli više od svake rane koju smo dobili. Čak i od fizičke i duševne!!! Da, Kosovo je naša mladost, mi drugu nemamo! Bolela nas je, bila je teška, izgubili smo dole drugare, izgubili smo zdravlje, živce, izgubili smo sve. Bili smo mokri, gladni, promrzli, ispečeni od sunca, željni porodice, supruge, dece, roditelja. Željni sna, odmora, ljubavi. Bili smo umorni, prljavi, krvavi, znojavi. Žuljevitim rukama, delili smo poslednji zalogaj bajatog hleba, poslednju konzervu, cigaretu, poslednju šolju kafe. Ali bili smo ponosni!
Ponosni što smo bili dole, na Kosovu, što smo imali tu privilegiju da branimo svetu našu zemlju, naše Kosovo. Što nam je sudbina dodelila da budemo na onom istom mestu gde je nekada srpsku zemlju branio Lazar, Miloš, Dušan. I bili smo spremni da tu cenu platimo onim najvrednijim – glavom. I platili su je neki novi Obilići našeg vremena, neki novi Lazari, Miloši i Dušani. To je ta naša mladost, to je ono što je samo naše i što će večno živeti sa nama i u nama. Drugu mladost nemamo i nećemo je imati, a za ovu što smo proživeli, nikada se sa nikim ne bi menjali! Ona će večito živeti u nama i biti deo nas. Pa ko razume, razumeće.
Hvala Vam svima koji ste zajedno sa mnom bili deo jedne mladosti i deo naše priče.
One najlepše…
S’poštovanjem
Pripadnik 72 specijalne brigade izviđačko-diverzantskog bataljona
- Zbog lične sigurnosti ne bih navodio ime i prezime. A ukoliko bude prilike da se ponovo piše o junacima i herojima sa teritorije grada Šapca svakako ću izaći u susret i ispričati svoj deo priče koju sam sa svojim saborcima lično doživeo. Jer od mene se neće čuti da govorim o nekim stvarima u kojima nisam učestvovao ili da kažem čuo sam ovaj je pričao. Jedino mogu da govorim o onome što sam ja lično doživeo sa svojim saborcima i braćom iz svoje jedinice
