Objavljeno 23.09.2021.
Ostvario je san svakog političara o trajanju u svim okolnostima i vremenima, iako njegova funkcija nema veze sa politikom. Mnoge predsednike Čivijaške republike je ispratio i dočekao njihove naslednike, svi odlaze, a on ostaje. Već tri decenije, Borivoje Božanić, čivijaški dobošar, uz obaveznu vožnju fijakerom, pozdravljajući Čivijaše, sa megafonom u rukama, obaveštava ih o najnovijim vestima, podseća šta su prethodni vlastodršci obećali, a šta jesu ili nisu od obećanog ispunili. A znaju to Šapčani i sami, ne daju se lako prevariti, pa će sigurno i koroni „izvući čiviju“.
-Lično mislim da, i pored ove pošasti koja se zove kovid- 19 i pored svih tih prepreka, ipak duh i duhovitost naših žitelja, sugrađana, Čivijaša, Šapčana, ostaje. Sad, koliko se on može plasirati preko programa koji prate belosvetski vašar humora i satire, Čivijadu, poslednje dve godine… Imamo onlajn program, konkurse za najbolju, najduhovitiju karikaturu, priču, humoresku, aforizam, a nema karnevala koji je bio pravi ukras Čivijade, gde se narod okupljao, gledao, uživao u raznim kostimima karnevalista iz celog sveta. I pored te prepreke, i prošlogodišnje i ovogodišnje, Čivijada je ipak održana, održali smo kontinuitet. Mislim da smo mi Čivijaši ostali i dalje u kaldrmaškom, čivijaškom, humorističko- satiričnom duhu. Ipak je taj naš mentalitet opstao- ističe Božanić za „Podrinske“ i dodaje da taj duh prepoznaje u razgovoru sa ljudima.
-Znam mnogo ljudi iz te priče, malo se požalimo u startu na kovid, posle toga pređemo na najobičnije razgovore i teme, kao da kovida nema i onda vidim da su to ipak ostali oni stari ljudi, tog raspoloženja, šeretluka, duha, spremni smo uvek da razmenimo neke viceve, anegdote, to čini Šabac i Čivijaše takvim kakvi jesu- naglašava.
Sme li u Čivijaškoj republici da bude zabranjenih šala i kako se poimanje te slobode menjalo kroz vreme, kako je to uticalo na dobošara kada treba da napiše pozdravni govor?
U početku su mi pisali drugi, a kasnije sam ja počeo da pišem govore i od dobošara sam napravio instituciju. Ako nema dobošara, nema Čivijade, to mi je bio podtekst. Ova dva poslednja govora za onlajn Čivijadu, koja nije bila u punom kapacitetu, bila su samim tim šturija, više sam išao na to da upozorim sugrađane, da ih pozovem da budemo odgovorni. Nisam imao nekih posebnih tema, jer je sve bilo skučeno i nekako ograničeno, da nisam mogao da se bavim nekom tematikom bilo koje vrste. I ranije su govori bili mahom generalizovani, uopšteni, ali to i jeste funkcija dobošara. Njegov izlazak u narod na fijakeru, obznanjivanje onog što će se dešavati na Čivijadi kroz taj govor. On je predstavljao uvek neki bilten, neki izveštaj šta su nama ovi što brinu o nama, kroje nam sudbine itd, obećali u startu od jedne do druge Čivijade, šta su ispunili, a šta ne. Ovog puta je isuviše ozbiljna situacija zbog te „onlajn skučenosti“, tako da se nije moglo pisati o detaljima. Imao sam deo gde „umesto malih plata, penzijica, nudimo šabački, čivijaški, kaldrmaški, satirično- humoristički duh i duhovitost“. Ta uopštena floskula obeležava nas, naš mentalitet, karakter naših sugrađana.
„Plate i penzijice“ su konstanta?
To mi se ponavlja odavno u govorima kad hoću da istaknem naš standard, jer od standarda zavisi opšte raspoloženje. Ako je dobar opšti standard, samim tim je dobar i pojedinačni. A šta čini standard, čine ga plate i penzijice, hoću reći penzije. To je otprilike ta neka pričica u vezi sa dobošarom i sadržajem njegovih govora i obznanjivanja u narodu.
Sećanje na najlepšu Čivijadu
Prva Čivijada, najlepša na svetu, najlepši svetski skup tadašnje Jugoslavije, održana je 1968. godine i trajala je sedam dana. Grad je bio „umiven“, okrečen, ceo supstrat najznačajnijih humorista, satiričara, karikaturista, svih koji čine humor i satiru iz cele SFRJ su se stekli ovde u našem gradu Šapcu- to je bila Čivijada za nezaborav. Na svakom trećem koraku je bilo nešto interesantno, od karikature, aforizma, do izložbenog prostora. Prvi naš predsednik bio je Mile Stanković, naš Šapčanin, pesnik, književnik njega vredi citirati, on je genijalac. Čivijada je ukinuta 1972. godine, jer se smatralo da je mnogo slobodoumna, da su autori bili malo slobodnijeg viđenja stvari u društvu. Od tada do ’90 godine Čivijada nije postojala, pa je obnovljena. Prvi čivijaški list „Čivija“ je izašao 1906. godine. Još onda je bilo tog duha. Godinama unazad, izuzevši poslednje dve, imamo trodnevnu manifestaciju, u okviru koje imamo čivijaški čas u školama, izbor, karikatura, aforizama, priča, šetnju dobošara, međunarodni, kao i karneval beba i izbor predsednika.
Da li je neko za tri decenije pokušao da preuzme vašu funkciju?
Čivijaški dobošar sam skoro 30 godina. Pre toga sam imao ulogu voditelja i to nekoliko godina, ali sam se kasnije „prestrojio“. Nekako mi se taj dobošar svideo, bio je glumački provokativniji, izazovniji po živosti i još si u narodu. Nisi vezan za pozornicu, nego, pozornica je ceo grad. Ta šetnja kroz čaršiju sa megafonom, moje otpozdravljanje narodu i njihovo meni, to je meni uvek mnogo značilo kao žitelju grada i za sada niko nije pokušao da preuzme tu moju funkciju. Dobro se držim. Predsednici se menjaju svake godine, a dobošar ostaje. Iz tog rakursa sam bio motivisan da trajem i to mi je uvek veliko zadovoljstvo.
Tradiciju čuva i radijska emisija „Čivijaška vrteška“ koja već dve decenije igra posebnu ulogu u manifestaciji.
Večeri čivijaškog humora i satire od Beograda pa nadalje promovisale su šabački, čivijaški, kaldrmaški, humorističko- satirični duh. Godinama smo radili, čak i pre postojanja emisije, pa smo Boris Živojinović, Rade Đergović i ja to pretočili u emisiju pre 20 i nešto godina, a onda je ta emisija preuzimana od drugih radio stanica, nekih beogradskih, čak od Radija Nikšić i Pečuj u Mađarskoj. Zato sam ja smislio štos da je Čivijaška republika već u Evropskoj uniji, ostali deo Srbije nek se „pati“. Jer, ako je nas preuzeo Radio Pečuj, a oni su Mađarskoj, onda smo i mi u EU. Zahvaljujući internetu, emisiju smo odašiljali za naše ljude u Australiji, Čikagu, Kanadi i dobijali smo silnu poštu zadovoljnih slušalaca. Korona je prekinula nova snimanja, trenutno idu reprize, međutim, i one su vrlo interesantne i posle tolike pauze meni deluju kao nove. Živojinović, nažalost, nije više sa nama, predivan stari Šapčanin, Kamičanin, retko dobar i vrlo kvalitetan čovek, sa mnogo inspiracije na temu šabačke kaldrme i izmišljenih likova koji su u stvari Šapčani. Oslikavao se žitelj Šapca u tim njegovim likovima, kao što je Borka Prekošorka. On je upravo bio zadužen za plasman za dijasporu. Mlađe glumce i akademce smo uklopili pre korone, proširili ekipu u izvođačkom smislu, sa zadovoljstvom smo sve obavljali bez ikakve naknade, nama nije bilo bitno hoće li se to platiti. Bilo je inata, trajaćemo po cenu ne znam čega i stvarno se to održavalo. To smo mi, to je naša stvarnost, mi živimo tako decenijama unazad. Svi ti tekstovi koji su objavljeni u „Politici“, „Ježu“, nemaju za cilj da nekog povrede, ničije ime se ne pominje, ničija opcija u smislu šire grupacije, niti mi sada tu nešto izmišljamo neke svoje poglede na nešto, to je jedna krajnje objektivna priča i slika svih nas. I svi se prepoznaju.
Preteča čivijaškog dobošara
U našoj čaršiji su bili zvanični dobošari između dva rata, pa čak nešto i posle rata, kako sam ja čuo. Njihova funkcija je bila da idu kroz varoš. To kad pomenem u Beogradu mnogi se naježe- Šabac je bio Beogradu glava, a Beograd je predgrađe Šapca. Ti dobošari su izlazili u narod i obznanjivali neke vesti, događaje i događanja u gradu koje je obznanjivala gradska vlast. Mahom su to bila saopštenja vezana za: „Narode, čuj i počuj“, pa onda dalje kako već ide, to su bili neki živi mediji, kao kad pustiš radio. Posle rata na banderama su bili neki silni zvučnici, prenosi utakmica, pa se narod skupi, sluša. Taj dobošar je bio taj koji je slične i vesti neke druge vrste prenosio.
A po čemu se u svetu prepoznaju Čivijaši?
Osetio sam to još iz vojničkih dana, gostovanja s pozorištem u nekim drugim mestima. To ne mogu da objasnim. Kad kažem da sam Šapčanin, Čivijaš, automatski 50 posto energije dobijem od sagovornika koga prvi put vidim. Čoveku bude milo, to je brend, nešto što odobrovoljava sagovornika koga prvi put vidim, a kamoli posle u razgovoru. To je Šabac, naša kaldrma, naš duh, naša duhovitost.
Dragana Dimitrijević
