Rijaliti Srbija
„Odvedi me babo u cirkus Kolorado“
Nervozni poštar
Odlazak u cirkus je, za tada klince a današnje matorce u najboljim godinama, bio pravi provod, događaj koji se pamti i prepričava. Nije bilo stotine televizijskih kanala, društvenih mreža ni video igara pa je odlazak pod čarobnu cirkusku šatru stvarno bio nešto posebno. Tu su se uživo mogli videti slonovi i majmuni, iluzionisti, akrobate i klovnovi, sve je bilo šareno i veselo.
Jedan od najpoznatijih je bio baš cirkus iz naziva ove kolumne koja zapravo govori o jednoj drugoj i drugačijoj vrsti predstave – Ona liči (kao bakin kolač) na pomenutu dečiju uspomenu ali nije ni smešna ni zabavna, više je ružna i otužna. Pogađate, reč je o našoj Skupštini, narodnoj ‘ej bre, gde sede narodni predstavnici i donose zakone koji nam pomažu ili odmažu da živimo u zajednici koju zovemo Republika Srbija.
I na ovoj političkoj sceni imamo gutače vatre i „glupe Avguste“, mađioničare i šeprtlje a ima i domaćih životinja gde dominira jedan baš klempavi magarac koji je u slobodno vreme i ministar poljoprivrede. Ali, svi zajedno više su za plač nego za smeh iako se mnogi, naročito oni iz vladajuće većine, uporno trude da budu duhoviti ama im ne ide od ruke.
Trebalo bi da oblast humora prepuste profesinalcima i da to što pokušavaju ne rade kod kuće, mogu opasno da se povrede. Nedostatak inteligencije je zajebana bolest. A mnogo je bolesnih u glavu u našem cirkusu, najvišem zakonodavnom telu u državi.
Nekada se govorilo da onaj koji koristi prostački jezik prilikom izražavanja svojih misli „psuje kao kočijaš“ a danas bi kočijaša slobodno mogao da zameni „narodni poslanik“. Toliko primitivizma, u najvećoj meri od pozicije (naprednjaci, socijalisti i sateliti) mnogo bi bilo i za parlament neke velike zemlje a kamoli za ovako malu kao što je naša Srbijica (i poslanika ima previše, čak 250 na ukupan broj stanovništva od jedva 6 miliona).
Bože blagi, kao da su ih na bućkalo ‘vatali, kao da ih je poplava izbacila onomad kada su lile stogodišnje kiše. U normalnoj državi takvi opskurni likovi (Bakarec, Jovanov, Rističević…) ne bi mogli da budu ni poslužitelji u skupštinskoj kantini a ovde su oni ministri, poslanici i ličnosti od javnog značaja.
Predsednica (kapel majstor) tog raštimovanog orkestra koji uvek svira falš je posebna priča. Ona retko kada zna gde je pošla a skoro nikad gde je došla. Trebalo bi da bude spiker Parlamenta a ne zna, beda, da sastavi dve prostoproširene rečenice, maltretira poslanike opozicije gušeći se od kompleksa čas više a čas niže vrednosti, pravi se pametna što je za nju izuzetan napor (koji ne daje nikakav rezultat) i pripadaju joj velike zasluge za užasnu atmosferu u Skupštini. Puno joj pomažu bivši funkcioneri sada opozicionih stranaka iz kojih su prebegli u naprednjačko jato, iz ljubavi naravno i zbog ideologije i tome slično, ha, ha, ha, pa se uporno trude da operu mrlje iz svoje ružne prošlosti pljujući po svojim dojučerašnjim stranačkim kolegama i veličajući Vođu do besmisla.
Sve u svemu pravi cirkus s tim što bi onaj pravi u nekom trenutku otišao iz jednog grada u neki drugi a ovaj misli, nada se i očekuje da ostane ovde gde je zauvek. Ovakav kakav je. Ili još gori. Osim ako publika jednog dana čarobnim štapićem – olovkom ne promeni to stanje stvari i ne izabere neke druge artiste na političkoj i društvenoj pozornici.
Ako verujete u čarolije onda je sve moguće. Abrakadabra!
Piše: Dragan Karalazić