Tanja Mihailović, specijalni pedagog- master u Centru za ranu intervenciju „Iskra“
Tanja Mihailović, specijalni pedagog- master u Centru za ranu intervenciju „Iskra“, smatra da je usluga lični pratilac, koja se u Šapcu realizuje četiri godine, od izuzetnog značaja za decu za smetnjama u razvoju, jer su konačno uključena u redovno obrazovanje. Naglašava da je to jedna od najplemenitijih usluga u sistemu podrške, ali i da je najvažnije da što veći broj dece vremenom uz adekvatan tretman i podršku dođe do toga da može da vodi samostalan život.
-Inkluzija za decu sa smetnjama u razvoju ima dvostruku korist- prva je što su sva istraživanja širom Evrope i sveta, pa i kod nas, dokazala da deca sa smetnjama u razvoju koja idu u redovne škole po prilagođenom programu 30 posto bolje napreduju u svakom segmentu- emocionalnom, intelektualnom, psihofizičkom, u odnosu na onu koja su bila izolovana na određeni način u nekim specijalnim odeljenjima. Razlog je zato što tipična deca „vuku“ i postavljaju neki standard kome teže deca sa smetnjama u razvoju i trude se da ih prate. Drugi benefit je što se razvija senzibilitet kod dece tipičnog razvoja prema različitosti i stvara se jedna slika da su ti njihovi drugari koji su drugačiji i različiti deo njih i danas- sutra deo društva. Društva koja su na vreme uvela inkluziju i učinila je svojim sastavnim delom su mnogo više i bolje senzibilisana za probleme osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Smatram da je to veoma bitno- navodi Mihailovićeva.
Ona dodaje da su lični pratioci upravo u tom smislu važni kao podrška detetu i učiteljima, kasnije nastavnicima i profesorima.
-Podrška su u tom smislu da nastavnik može da se bavi obrazovnim delom, da uči dete, ali postoji osoba sa strane koja će im pomoći da prevaziđu teškoće i zadovolje specifične potrebe koje ne bi mogao da isprati pored sve druge dece. Lični pratioci su samim tim jedna od najplemenitijih usluga u našem sistemu podrške- smatra Mihailovićeva.
Napominje, međutim, da bi ta usluga trebalo da bude ograničenog karaktera, te da je cilj da se u određenom trenutku deca osamostale i nastave obrazovanje bez dodatne podrške.
-Lični pratioci se obično menjaju iz godine u godinu. Oni bi trebalo da postoje kao podrška do određenog trenutka kada dete treba već da se osamostaljuje i nastavi obrazovanje samostalno, bez pratnje. Dešava se situacija da se svake godine pojavljuju nova deca kojima je potrebna lična pratnja, povećava se njihov broj, a stara ostaju i ne izlaze iz sistema. Zato smatram da je veoma bitna revizija potrebe za pratnjom. Lični pratilac treba u određenom periodu da bude u pratnji deteta, ali dete u nekom trenutku treba da se osamostali i nastavi školovanje samostalno, jer ćemo za pet ili šest godina doći u situaciju, a već dolazimo, da imamo problem, jer nemamo toliki broj pratilaca i finansiranje ne može više da isprati broj dece koja su u tom programu- objašnjava Mihailovićeva.
Smatra da bi lični pratioci trebalo da prolaze neku vrstu kontinuirane obuke gde bi se praktično učili veštinama na koji način da pomognu roditeljima u osamostaljivanju deteta i smanjenju potrebe za ličnim pratiocem.
-Ima dece kod kojih će verovatno biti potrebno da ta usluga traje duži vremenski period, pa čak i do završetka srednje škole, ali ima dece, i to je iz mog iskustva mnogo veći broj, koja, po mojoj proceni, imaju potencijal da nastave školovanje samostalno, bez pratioca. U budućnosti bi trebalo obratiti pažnju na osamostaljivanje dece i smanjenje potreba za ličnim pratiocem u njegovom prisustvu- kaže ona.
Dodaje da to zavisi od očuvanih, odnosno iskorišćenih kapaciteta deteta i od spremnosti celog sistema da se upravo time pozabavi- osamostaljivanjem deteta i njegovim samostalnim funkcionisanjem.
-Naša je pretpostavka, ja želim tako da vidim, da postoji mogućnost da što veći broj dece danas- sutra može samostalno da funkcioniše. To je moguće postići sa velikim brojem dece sa Daunovim sindromom, sa određenim brojem dece sa autizmom i dece sa zaostatkom u psihomotornom razvoju, a svakako kod dece koja imaju razvojne disfazije. Ako posmatramo da u jednom društvu imamo između 10 i 15 posto osoba sa invaliditetom, te da su 10 posto od tog procenta deca sa smetnjama u razvoju, to onda znači da možemo da kažemo da od tog procenta dece sa smetnjama sigurno možemo više od 50 posto njih osposobiti da samostalno funkcionišu. Zaista profesionalno verujem u to, jer deca koja dolaze kod nas su od ranog perioda u tretmanu i kada roditelji prepoznaju i poslušaju nas da se na vreme pozabave njihovom samostalnošću i funkcionalnošću, iz godine u godinu dobijamo funkcionalnu osobu i to mnogo smanjuje teret na budžet. Dugoročno gledano, ti mladi ljudi neće kada ostanu bez roditelja biti na ulici i smešteni u neke domove, nego će biti funkcionalni ili sa smanjenom funkcionalnošću, osobe kojima će u manjoj meri ili možda čak i neće biti potrebna podrška- zaključuje Mihailovićeva.
D.Dimitrijević