PITAMO:
- Koliko, i da li, građani razumeju ulogu odbornika u lokalnim
parlamentima. - Čije interese u lokalnim parlamentima zastupaju odbornici?
- Da li, i zašto, (ne)postoji buđenje građanske svesti koja insistira o
prioritetu opšteg interesa nad partijskim?
Velimir Kuzmanović, predsednik GO „Zajedno“ Šabac
Život parlamenta u lokalu je u Srbiji uglavnom nezanimljiv njihovim sugrađanima, što naravno da nije dobro. Odluke koje se donose u lokalu značajnije utiču na život jedne sredine od Republičkog parlamenta. Nažalost, nerežimski odbornici su prava retkost po srpskim gradovima. Zbog bojkota izbora na prethodnim izborima, skoro da ih i nema. Drugačija je slika u Beogradu, gde se i čuje i prati njihov glas poslednjih meseci. Verujem da građani odbornike više doživljavaju kao predstavnike političkih partija nego kao predstavnike njih samih. Da predstavljaju svoje komšije i sugrađane, ne bi tako lako preletali u uglavnom vladajuće strukture mimo volje onih koji su za njih glasali. To se desilo i u našem gradu, kada je cela jedna stranka promenila svoju politiku radi zadržavanja ličnih pozicija. To sigurno demotiviše građane da ponovo izađu na birališta, jer nisu sigurni da njihov glas neće biti zloupotrebljen. Zato nam je i izlaznost uglavnom mala, a na lokalnim izborima uglavnom još manja nego na republičkim. Promena izbornog zakona gde bi se glasalo za ličnost, a ne za listu donekle bi vratila zainteresovanost građana, kao i neposredni izbor gradonačelnika. Građani su izgubili poverenje i u izborni process koji često „Izvrne“ izbornu volju. Mnogo je opština u Srbiji dobilo prekomponovanu lokalnu vlast za koju nisu glasali. Zbog ozbiljnih izbornih manipulacija, izbori u Šapcu su još uvek na sudu, a dvadesetak odbornika zbog toga i ne učestvuje u radu lokalnog parlamenta. Svojim javnim istupima preko medija i društvenih mreža, blokadama i protestima, oni su ostali uz građane svoga grada, ali gašenjem informativnog prostora u našem gradu i njihov glas se ne čuje dovoljno široko. Sa druge strane, politika partijskog zapošljavanja sa jedne, i pretnje i ucene sa druge strane, uvukla je građane u njihova četiri zida trpeći nepravdu, uvereni da ništa ne mogu da promene. Teško je pronaći put demokratiji u zemlji koju Evropa, već praktično zvanično, ne vidi kao demokratsko društvo.
