„Nekako s proleća“, krajem aprila, jedan od dva kontejnera koja se nalaze na raskrsnici ulica Ninka Perića i Vuka Karadžića u Bojiću našao se, volšebno, u šipražju. Brojne su pretpostavke i nagađanja kako se on tamo našao i ko ga je tamo gurnuo ali to za ovu priču nije ni važno.
Međutim, važno je da na to niko nije reagovao. Ni onaj ko je doprineo da se kontejner u šipražju nađe, ni Bojićani koji tu svakodnevno prolaze i kojima je lakše bilo da smeće bacaju pored preostalog kontejnera a koji se brzo napuni ali ni radnicima JKP-a koji smeće odnose jer, kako stvari stoje, lakše im je bilo da skuljaju smeće sa zemlje nego da kontejner izvuku i stave ga u funkciju.
I, kako to u proleće biva, priroda je „nabujala“ i vrlo brzo od očiju javnosti „sakrila“ kontejner. Niko na njega više nije obraćao pažnju niti ga se sećao.
Ovih dana pao je sneg, „da svaka zverka pokaže trag“, i tako se iz šipražja ponovo pojavio zaboravljeni kontejner. Ali i dalje nedostupan za korišćenje!? Naravno, ponovo to nikog nije zanimalo?! Ili jeste!
Da ne bude da mi, novinari, ili kako se već zovemo, samo „palamudimo“ i, uglavno, kritikujemo, pisac ovih redova je odlučio da „nesrećni kontejner“ vrati u upotrebu. Naravno, neću sad pričati o tome koliko je to bilo teško i koliko je napora trebalo uložiti, jer ne bih da se hvalim, ali sam, pomalo, ponosan na to što sam učinio.
I, nadam se da će moje komšije malo više povesti računa o ova dva kontejnera jer oni su ipak naši. I nama trebaju!
