Iz ugla brucoškinje:
Biti iz provincije zaista znači biti ušuškan, zaštićen od surovosti velikog grada – i to shvatiš tek kada iz te iste provincije odeš. Prilika za to prvo i značajno, ali i stresno i neugodno razdvajanje od malog rodnog grada jeste, između ostalog, uplovljavanje u akademske vode.
Ta jedna autobuska karta koja odjednom više nije povratna sa sobom donosi višestruke promene u načinu života i razmišljanja, navikama… Dok roditelji i sestra ili brat više nisu iza susednih vrata na svakodnevnom nivou, dok su prijatelji iz detinjstva rasuti po drugim univerzitetskim gradovima u Srbiji ili van nje, novi život se polako kroji i drugačiji je od svih priča kojima su nas drugi pripremali za ovaj presedan. Novine su svuda. Novi ljudi, nova mesta, novo omiljeno mesto u novom kraju, nova obrazovna ustanova, novo omiljeno vruće pecivo u novoj pekari… I baš tada ono čuveno: Svako je krojač svoje sudbine, zaista dobija smisao.
I sada, nakon četiri meseca novog životnog poglavlja, sabiranja utisaka i navikavanja na čuveni studentski život, naročito se izdvajaju četiri promene koje sa sobom donosi selidba u Beograd.
Nema više onog Ajde za pola sata! – spontanost kao misaona imenica
Beograd čini da se osoba koja stalno kasni pretvara u osobu koja uvek na dogovorenu destinaciju kreće znatno ranije zbog nepredvidljivosti gradskog prevoza. Dakle, menjaju se ukorenjene navike za koje se činilo da se nikad neće promeniti.
Način razmišljanja prilikom ugovaranja odlaska na kafu, koji bi inače trebalo da bude opuštajući, postaje prava računica, dostojna vrsnog matematičara. Treba uskladiti prevoz do kafića i od kafića nazad, potencijalne zastoje u saobraćaju, a još ako ima i presedanja… Zato blagosloven bio onaj koji je izmislio Google mape, Moovit i sva druga pomagala!
Baš zbog ovih beogradskih komplikacija spontanost ne samo da je misaona imenica, već je i nemoguća pojava. Vrlo retko će u Beogradu biti moguće ono: Ajde za pola sata!, tipično za mali grad, što pruža toplinu i jednostavnost čestog druženja sa bliskim ljudima.
Nikoga nije briga sa kim si na kafi
U malom gradu zaista svi znaju svakoga. Ako se svi ljudi u, recimo, jednom lokalu ne poznaju lično, sigurno će jedni o drugima znati čiji je on/ona, iz kog je komšiluka, ili, na primer, čitavu istoriju ljubavnog života barem u prethodnih godinu dana. Prirodno je da male sredine odlikuje veća prisnost i poznanstvo sa većinom sugrađana (ako ne i svim). Nekada to uliva sigurnost i poverenje, ali nekada može biti krajnje opterećujuće, pa i degutantno. U malom gradu je svaki potez podložniji tračarenju, svaka odevna kombinacija zrela za odmeravanje i svaki izbor u svakom segmentu života izuzetan materijal za komentarisanje.
Ono što Beograd istinski pruža jeste privatnost. Knez Mihailova je pravi mozaik nepoznatih lica, najrazličitijih stilova oblačenja, ljudi sa raznolikim životnim pričama. Nema zadiranja u tuđu privatnost i tuđe izbore, jer brzina življenja ljudima ne dozvoljava da obraćaju pažnju na one koji im nisu naročito bliski i značajni u životu. U prodavnicu zaista možeš da odeš pravo iz kreveta i ama baš niko se neće začuditi kada te vidi u pidžami i raščupane kose.
Jednostavno, ljudi su više okrenuti sami sebi i manje se bave tuđim životima. Zato zaista nikog nije briga sa kim si na kafi.
Previše prilika, a premalo vremena
Prestonica je pravi raj za ljubitelje kulture, noćnog života, vremena u prirodi, gurmanske, pa i veganske ishrane… Zaista za svakog nudi ponešto, i to tako da za ispunjenje svake želje postoji više opcija.
Prema zvaničnim podacima, Beograd ima 18 pozorišta i tri nezavisna teatra. Za ljubitelje filma, na raspolaganju je čak 17 bioskopa. Kada osvane sunčan dan, ne zna se da li je bolji izbor Pionirski park, Tašmajdan, Univerzitetski park, Karađorđev park, Gradski park u Zemunu, ili pak poseta Avali. Za noćne ptice Beograd je sinonim za zagarantovan lud provod, obilujući klubovima, splavovima i kafanama. Verovatno je nemoguće izbrojati sve kafiće i restorane u Beogradu.
Dakle, Beograd nudi toliko opcija, da je retko koji rođeni Beograđanin stigao sve da ih isproba. To, nažalost, i jeste problematika Beograda – nudi previše prilika, a daje premalo vremena.
Baš sve zavisi od tebe
Sloboda koju nudi studentski život često može da zanese i previše opusti, a usled brzine življenja, nekada može biti kasno za povratak. U Beograd kao novopečeni/a student/kinja treba doći vodeći se mišlju da baš sve zavisi od tebe. I ne, ovde nema hiperbole – zaista je tako.
Ovde nije reč samo o polaganju kolokvijuma i ispita, završavanju predispitnih obaveza. Uspeh u tom polju zavisio je isključivo od nas samih i naše discipline i tokom prethodnog školovanja. Sada je više reč o krojenju potpuno novog života, novog kruga ljudi i ispunjavanju svakodnevnih zadataka koji su se nekada činili bezazleno.
Počnimo od naizgled banalnih stvari, koje nakon selidbe postaju sve osim banalne. Da li ima dovoljno čistog veša, da li je hrana za sutrašnji dan spremna ili makar izvađena iz zamrzivača, kvarovi u stanu i plaćanje računa (ako ste student/kinja-podstanar/ka), i sve ostale stvari za odrasle odjednom nam postaju jako bliske, jer upravo se to i dešava – odrastanje.
Društveni život i građenje mreže novih ljudi takođe se tiču ne samo ličnog izbora, već i organizacije. Treba uskladiti sve svakodnevne i fakultetske obaveze, eventualne hobije i ugovoriti kafu sa novim društvom. Procena novih ljudi odvija se potpuno samostalno, jer više nema roditelja u blizini, sestre ili brata, ili najbolje drugarice i druga iz detinjstva da ukažu na crvene zastavice kod neke osobe koje trenutno ne vidimo. U malom gradu o svakome možeš sve da saznaš. U Beogradu (ili bilo kom velikom gradu) na raspolaganju je samo ono što ti određena osoba pruži. Međutim, neretko emocije i pomisao: Joj, kako smo kliknuli!, nekada izbrišu preventivnu distancu i opreznost.
Početak studentskog života je put koji treba samostalno utabati. On najveće konformiste tera da napuste udobne i sigurne sopstvene granice koje su postavili. Pred avanturiste stavlja čak i za njih velika i neprijatna iznenađenja. Ali, to je sve deo neprocenjivog iskustva, deo lepote življenja. Povremena pogrešna skretanja sa tog puta su potpuno normalna i treba ih shvatati kao lekcije, a ne poraze. Svi mi koji smo u mogućnosti da se obrazujemo na visokom nivou treba da budemo zahvalni na toj privilegiji, da prigrlimo sve strahove i izazove i da se sa njima suočimo. Napustili smo svoje gradove zbog ostvarenja ciljeva i ambicija i oni navijaju za nas da u tome i istrajemo.
Autorka: Milica Mihajlović
“Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.“
