U Gospodar Jevremovoj br. 17 živela je šestočlana porodica Vićentić poreklom iz Mačvanskog sela Radenkovića, inače svi ljudi, osobe iz drugih mesta i sela, ako nose prezime Vićentić, i ako im je krsna slava i svetac isti, sa sigurnošću tvrdim, da su iz istog plemena. Ta porodica Vićentić koja je živela u Šapcu, imala je četiri sina, najstarijeg Živadina, rođen 1919. godine, Krstu, Dragoslava i Miluška. Gospodin Krsta Vićentić završio je Podrinjsko učiteljsku školu u Šapcu. Kao učitelj, učiteljevao je u mnogim školama u okolini Šapca. Pored ostalih sela i mesta g. Krsta je bio učitelj i u selu Kaoni. Baš u istoj školi gde sam ja rođen. Ovo pišem jer ove školske zgrade više nema. Ta škola nalazila se u najlepšem kraju sela, u blizini Kaonskog manastira, na mestu gde je bila prva kaonska škola, zgradu škole, šabački Crveni krst je svake školske godine, za vreme letnjeg raspusta organizovao letovanje učenika šabačkih osnovnih škola. Po mom mišljenju novu školu su izgradili na pogrešnom mestu daleko od kaonskog manastira. G-din Krsta Vićentić, kaonski učitelj bio je omiljen od svih žitelja sela, kako od mladih tako i od starijih, a posebno od svojih učenika. Vrlo human i veoma spreman učitelj Krsta, bio je u selu Kaoni „Katica za sve“! U to vreme u selu je zamenjivao, „lekara“, „apotekara“, „veterinara“. Kao „lekar“, kada je bilo potrebno merio je krvni pritisak, telesnu temperaturu. U hitnim slučajevima kada je bilo potrebno, meštane je svojim automobilom vozio u Vladimirce i u šabačku bolnicu. Kao „apotekar“, nabavljao im je lekove i davao određenu terapiju-lekove. Kao „veterinar“, vakcinisao im je živinu stoku i domaće ljubimce, a posebno za ovce, davao im je lekove „dispol“ protiv metilja. Jednom rečju učitelj Krsta bio je obrazovan, vredan i nesebično se zalagao za prosperitet sela. Pored svega učitelj Krsta bio je kozer, šaljivdžija, da se našali i na svoj račun. Jednom prilikom, vozeći automobil izazvao je saobraćajnu nezgodu. Udario je automobilom u stenu, razlupao auto i ostao nepovređen. Saobraćajna policija dolazi na mesto udesa i pita Krstu, „Šta se to desilo“? Krsta na pitanje odgovara policiji: „Najvažnije da se ja nisam povredio i da se „ona“ nije povredila“! Na odgovor Krste, policija začuđeno gleda Krstu, i sem Krste i slupanog auta, na mestu udesa ne vidi nikoga? Pa ponovo upita Krstu: „Pa gde je „Ona“? Krsta pokaza na stenu koju je udario autom i slupao ga pa odgovri: „Pa to je „Ona“. Kao dobar i priznat učitelj. Krsta prelazi u Beograd i učitelj je u jednoj beogradskoj osnovnoj školi sve do odlaska u penziju. Oženjen sa suprugom Radmilom, imaju tri kćerke. Krsta ima i vanbračnog sina, koga je priznao, i koji je najmlađi, po uzrastu. Supruga Radmila kada je saznala za Krstinu avanturu, za vanbračnog sina, upita Krstu: „Krsta, ti mene prevari, nisam se to od tebe nadala“? Krsta na pitanje supruge odgovori: „Radmila, nisi htela da mi rodiš sina, pa sam ja morao da se snađem“! Supružnici Krsta i Radmila, živeli su sa decom u Beogradu u srećnom i skladnom braku. Krstin mlađi brat Dragoslav (1933) završio je 50-tih godina, 20-tog veka šabačku ekonomsku školu. U to vreme šabačka ekonomska škola imala je mali broj odelenja i mali broj učenika. Ekonomska škola, tih godina nalazila se u zgradi sadašnjeg Muzeja. Dragoslav upisuje Ekonomski fakultet u Beogradu, uspešno ga završava i ostaje u Beogradu. Najmlađi od braće Vićentića, Miluško, posle završene srednje škole u Šapcu pod uticajem starijeg brata Dragoslava, ipak upisuje Ekonomski fakultet u Beogradu, u roku ga završava. U Beogradu se zapošljava i postaje žitelj Beograda.
Na istoj adresi Gospodar Jevremove ulice broj 15, gde su živeli Vićentići, živela je i porodica Berić. Supružnici Berići imali su dve kćerke i sina. Starija kćerka vrlo mlada otišla je iz Šapca u Beograd na školovanje i vrlo retko je dolazila u Šabac. Sin Zlaja po zanimanju časovničar sa porodicom živi u Šapcu. Kćerka Buba Berić po završetku srednje fiskulturne škole u Zemunu kao stručni učitelj, školske 1957/58 god bila je u stalnom radnom odnosu u DTV „Partizan“ (sada „Sokolski dom“). Kao stručni učitelj, držala je časove učenicima šabačkih osnovnih škola, a najviše učenicima OŠ „Vuk Karadžić“, jer je od škole dobijala mesečnu platu. Buba Berić u sali fiskulturnog doma, sa učenicima je vežbala gimnastiku, vežbe u parteru, na gimnastičkim spravama, preskoke, ritmičku gimnastiku, i od sportskih igara samo odbojku, u to vreme, od 50-tih do 70-tih godina 20. veka, taj kadar zemunske fiskulturne škole, bio je vrlo obučen i stručan za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja, u osnovnim i u srednjim školama. Sećam se mog kolege Nemanje Panića, koji je u Šabačkoj gimnaziji kao stručni učitelj, dugo godina izvodio uspešno nastavu fizičkog vaspitanja. Jedno vreme kadrova za predmet fizičko vaspitanje: profesora, nastavnika, stručnih učitelja u osnovnim i srednjim školama bilo je vrlo malo. Za predmet fiskulturu, kasnije fizičko vaspitanje, bili su raspoređeni ljudi koji su završili učiteljsku školu u OŠ „Janko Veselinović“, za fizičko vaspitanje, bila je angažovana g-đa Sonja Ulardžić, koja je imala završen kurs, g-din Avakum Avramović, učitelj. U OŠ „Vuk Karadžić“, Buba Berić (stručni učitelj. U OŠ „Nata Jeličić“ Đoka Petrović, učitelj (1961. god). Nastavu fizičkog vaspitanja, izvodili su u školama nastavnici drugih predmeta. U srednjoj Poljoprivrednoj školi, za časove fizičkog vaspitanja raspoređen je nastavnik geografije, g-din Zoran Jevtović. U seoskim osnovnim školama nastavu fizičkog vaspitanja izvodili su nastavnici, koji nisu imali sklonosti za sport. Tih 70 godina 20. veka moja malenkost imala je uvid, ko obavlja nastavu fizičkog vaspitanja u osnovnim i srednjim školama jer sam bio spoljni saradnik za predmet fizičko i zdravstveno vaspitanje, Prosvetno pedagoški zavod nalazio se u Šapcu u Gospodar Jevremovoj ulici, u kući gde je nekada sa porodicom živeo dr Teodor Božin. Direktor Prosvetno pedagoškog zavoda u Šapcu bio je g-din Racan Urošević. Po mom odlasku 1959. godine iz OŠ „Vuk Karadžić“, u Hemijsku školu, g-đa Buba Berić je iz DTV „Partizan“ (sada „Sokolski dom“), postavljena za nastavnika fizičkog vaspitanja u OŠ „V uk Karadžić“ u Šapcu. Udaje se za g-dina dr Ljubu Stavrića, koji je bio lekar u Krupnju, inače dr Ljuba Stavrić bio je iz čačanske Guče, i ako je bračna zajednica vrlo kratko trajala, u tom braku imali su dva sina: Dušana i Vojkana. Kada su postali punoletni, Dušan odlazi u Austriju, a Vojkan u Novi Zeland. Zapošljavaju se i ne vraćaju se u Šabac. Dušan, zauvek ostaje u Austriji gde je stalno zaposlen, a Vojkan iz Novog Zelanda seli se u Australiju. Početkom 21. veka, g-đa Buba Berić odlazi u Austriju kod sina Dušana, i ponovo se udaje. Nažalost g-đa Buba Berić nije više među nama, a kao građanka Šapca ne treba da se zaboravi.
U centralnim ulicama Šapca, pa i u Gospodar Jevremovoj ulici, bilo je i vrlo interesantnih događaja, dešavanja, interesantnih osoba „malih ljudi“ koje ne treba da se zaborave i treba da njihovi „gafovi“ ostanu zapisani kao što pesma kaže: „Svaki grad i svako more ima svoga „Lera“, tako i na šabačkim ulicama svaki dan viđali su se ljudi koji su skretali „pažnju na sebe“. Svojim oblačenjem, ponašanjem. naime Šabac je imao više „Lera“. Sećam se: Ace „Tralale“, „Lubana“ (pravo ime Ljuban), Laće „Lopova“, Save „Ćurana“ (Save Kocića), „Si Mile – „Buba jež“ i drugih. „Luban“ je svaki dan, pored sebe gurao „trofejni“ bicikl. „Luban“ visok, mršav, koščat, uvek sa kačketom na glavi, preko ramena nosio je fotografski aparata bez filma u aparatu. Uglavnom u Gospodar Jevremovoj ulici, zaustavljao je nepoznate osobe da ih besplatno fotografiše na „prazno“ i nikada nije izradio ni jednu fotografiju. „Luban“ je bio vrlo zanimljiv. Kada je govorio imao je specifičan otegnut naglasak i nije bio agresivan!
Po oslobođenju Šapca, odnosno po završetku Drugog svetskog rata, u Masarikovoj ulici broj 96, nalazio se šabački Starački dom, u kome su bili smešteni stare osobe iz raznih krajeva Jugoslavije. Među korisnicima Staračkog doma bio je Sava Kocić, koji je došao u Dom iz vojvođanske Subotice. Savi Kociću „Ćuranu“, Šapčani su mu „prišili“ nadimak. Razlog što je Sava „Ćuran“ dobio nadimak, bile su njegove šarene pantalone, sašivene od raznobojnih parčića štofova. Svojim šarenim pantalonama Sava je skretao pažnju na sebe mnogih građana Šapca i ostalih sa strane koji su dolazili u Šabac. Inače Sava „Ćuran“ bio je veran i odani navijač FK „Mačva“. Gledao je svaku utakmicu „Mačve“, kada je igrala u Šapcu. Inače moja porodica stanovala je u Masarikovoj ulici br. 96, u stanu do ulice, gde je bio i Dom staraca. Moja malenkost je bila često sa Savom „Ćuranom“. U prostoru gde je bio starački dom sada živi porodica
Kuzević, odnosno tu je sada škola engleskog.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović