Piše: Pavle Pavlović – Paja Labud, profesor u penziji
Dva brata Tija i Vlada Radovanović stanovali su u Šapcu u Gospodar Jevremovoj ulici broj 20. Inače svi Radovanovići o kojima pišem vode poreklo, uglavnom, iz sela Tabanovića. G-din Tija Radovanović sa suprugom Kajom imali su dva sina: Peru i Gacu. Pera, moj učenik iz osnovne škole „Vuk Karadžić“, preminuio je u mlađim godinama u Šapcu, kao službenik. Pera je bio vrlo vaspitan, odgovoran i pošten i svi koji su ga poznavali cenili su ga i poštovali. Mlađi sin, Tijin, Gaca po završetku srednje škole upisuje Medicinski fakultet u Beogradu. Po završetku fakulteta kao lekar zasniva radni odnos u Medicinskom centru u Šapcu, dobija specijalizaciju za lekara ginekologije i kao lekar ginekolog postaje jedan od boljih lekara ginekologa. G-din Tija Radovanović u svakoj prilici i na svakom mestu uvek je bio nasmejan, plemenit i svi koji su ga poznavali cenili su njegove osobine. Supruga, Tijina, Kaja, majka Perina i Gacina, bankarski službenik, dugo godina zaposlena u banci koja se nalazila u sivoj betonskoj zgradi u centru Šapca, gde je sada Komercijalna banka, a pre te banke bila je Beogradska banka. G-din Vlada Radovanović, advokat, oženjen Verom imali su sina Miću, Kiku. G-din Vlada, je obožavao sport i konstantno se rekreativno bavio sportom i redovno je pratio sportske priredbe. Bio je vrli navijač šabačke FK „Mačva“, gledao je sve utakmice koje je „Mačva“ igrala u Šapcu, gledao je sve bokserske mečeve, rekreativno redovno igrao tenis, družio se sa sportistima i poznatim šabačkim boemima. Bio je u trendu inovacija, i sve što se na tržištu pojavljivalo novo, Vlada je želeo da ima među prvima. Sina Miću, Kiku, od malih nogu usmeravao je da se bavi sportom, da živi zdravo a posebno da se bavi plivanjem i skijanjem. Za g-dina Vladu, su ta dva sporta bila prioritet. Iako Mića, Kika nije bio moj učenik on je sa drugom šabačkom decom išao na more svake godine u grupama koje je moja malenkost vodila. G-din Vlada je bio veliki prijatelj sa g-dinom Starčevićem, profesorom Zemunske srednje fiskulturne škole. U vreme školskih zimskih raspusta, koji su tada u Srbiji bili od 15. januara do 6. februara, on i Vladin sin Mića su svake godine išli na zimovnje – skijanje sa učenicima srednje fiskulturne škole. Jednom rečju Mića, Kika, veoma je voleo i obožavao te aktivnosti. Po završenom školovanju, Mića je bio zaposlen u saobraćajnom preduzeću ATP „7. juli“. Mića je kasnijih godina bio strastveni lovac i redovno odlazio u lov. Bio je stalni član šabačkog lovačkog društva „Sele Jovanović“. Supruga g-dina Vlade Radovanovića, g-đa Vera, bila je kćerka šabačkog advokata Đide. G-din Đida je živeo u svojoj porodičnoj kući, u to vreme vrlo lepoj i zapaženoj, sa velikim sređenim dvorištem i velikom baštom u kojoj je bilo zasađeno voće i četiri špalira stonog grožđa hamburga afusali-a. Kuća se nalazila u Masarikovoj ulici br 25 u Šapcu. Mi, Prekošorci iz Masarikove ulice, po kalendaru smo znali šta u kojoj bašti u Prekom šoru od voća stiže. Tako smo i kod g-dina Đide znali kada je njegovo grožđe uzrilo za berbu. Mi, mladi, tada starosti od 13 do 15 godina išli smo u „krađu“ voća u večernjim satima kada padne mrak. To nam je jedini porok bio. Živeli smo zdravo i svi u Šapcu tih godina u svim krajevima grada igrali su fudbal. U toku dana kada su bili raspusti pre podne za nas je bilo prvo poluvreme a popodne drugo! Na počinak smo tada išli najkasnije do 21. Iako je tada bila nemaština, moje lično mišljenje je da današnja deca, omladina, mlada populacija „brzo“ i nezdravo živi i preskače lekcije u odrastanju. G-din Vlada i supruga Vera na magistralnom putu Šabac-Loznica, u mestu Jelavu, imali su saobraćajni udes i u tom udesu smrtno je nastradala g-đa Vera. Mića je umro mlad a posle njegove iznenadne od tuge je umro i g-din Vlada Radovanović. Vlada Radovanović zadnje dane života proveo je u tastovoj – Đidinoj kući u Masarikovoj ulici br 25.
U Gospodar Jevremovoj ulici broj 18, posle II svetskog rata u lokalu koji se nalazio na trotoaru ulice nalazio se šabački bicikliistički klub. Biciklistički klub imao je i radionicu za popravku bicikla u kojoj je stanovništvo popravljalo svoje dvotočkaše. U radionici su na biciklima vršene popravke: centriranje točkova, krpljenje unutrašnjih probušenih guma, podmazivanje, zamena delova i drugo. Usluge popravki bile su simbolične, pa su građani bili zadovoljni. U to, posleratno, vreme bila je obavezna registracija bicikla, kao što je sada obavezna registracija putničkih automobila i svih drugih motornih vozila. Svaki registrovani bicikl imao je metalnu tablicu sa brojem, tablica se nalazila pričvršćena na prednjem delu bicikla ispod guvernale. Bicikl je bilo teško nabaviti, pa se tih posleratnih godina vršio popis bicikla, kao što se pre II svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji vršio popis konja. Sećam se jedan od popisivača bicikla u Šapcu bio je naš sugrađanin g-din Dragoslav Tomić Barsi. Bicikli su mnogim građanima služili za odlazak i na posao, u ustanove i preduzeća, posebno ako su ustanove i preduzeća zaposlenima bila udaljena od mesta stanovanja. Sećam se i moje kolege i moja malenkost do hemijske škole išli smo svakodnevno u školu biciklima i to godinama, jer malo je ko od građana Šapca imao putnički automobil. Biciklima prema fabrici HI „Zorka“ i Hemijskoj školi „Boris Kidrič“ iz grada vozili su se uglavnom Pop Lukinom ulicom. Prve i prave biciklističke staze bile su u Pop Lukinoj ulici, pa su biciklisti bili zaštićeni od saobraćajnih nezgoda. Jednog lepog jesenjeg dana, školske 1960/61 godine, moj kolega, Dragoslav Sibinović Sibin, koji je u hemijskoj školi predavao hemiju, do škole je vozio bicikl. Sibin pedanterija, skockan, uvek pa i vožnji bicikla sa šeširom na glavi u Pop Lukinoj ulici na putu prema školi na biciklu mu se probuši guma. On peške do škole dogura Bicikl sa probušenom gumom. Hemijska škola internatskog tipa, tih godina muška bez ijedne učenice. Učenici u školskom dvorištu čekaju početak nastave, a učenik Vlada Komanović kada je video da profesor Sibinović gura bicikl sa probušenom gumom obrati se Sibinu rečima: „Profesore ja poznajem sve majstore u biciklističkom klubu i ako hoćete ja ću da odguram bicikl, da vam zakrpe gumu“ Sibin oduševljen i pažnjom i predlogom od učenika Vlade Komanovića odmah prihvati predlog. Vlada odgura bicikl u biciklistički klub. Nekoliko godina nastava u hemijskoj školi odvijala se samo do 14 časova. Sibin čeka bicikl. Nema Vlade, nema ni bicikla. Sibin iz škole odlazi do stana peške. Stan se nalazio u Karađorđevoj ul. br 4 u stanbenoj zgradi, u sklopu stare robne kuće, u ulazu do pošte. Sledećeg dana Sibin dolazi u školu bez bicikla, jer učenika Vlade i bicikla nema. Veliki odmor u 10 i 20 časova, Vlada se tek drugi dan pojavljuje sa ispravnim biciklom. Sibin, nervozan, ljut pita Vladu: „Šta bi, sa mojim biciklom“? Vlada lakonski, odgovara: „Profesore, puko fentil“ (ventil). U školskom dvorištu grupa učenika okupljena oko Sibina, Vlade i popravljenog bicikla, prsnu u smeh, jer od tog trenutka učenik Vlada Komanović za sva vremena dobi nadimak Vlada „fentil“. Inače popravka bicikla trajala je kratko, a Vlada sa popravljenim biciklom odlazi kući u selo Slepčević! U životu sve se sazna i ne može ništa da se sakrije, pa i ova Vladina avantura!! Nažalost, već dugo godina među nama nema profesora Dragoslava Sibinovića i učenika Vlade Komanovića, pa je ovo moje sećanje i poštovanje na njih dvojicu. Inače, Sibinovićeva supruga Nada, stanuje u Gospodar Jevremovoj ulici u stanbenoj zgradi, gde je nekada u davno vreme bila poznata šabačka kafana „Amerika“. Po mom uverenju isustva i vožnji bicikla 50-set godina za mene bicikl je „zdravko“. Svaka osoba bez obzira na godine starosti treba da vozi „zdravka“ (bicikl) rekreativno za boljitak života i zdravnja, članovi svake porodice svakodnevno u slobodno vreme, vikendom, za vreme praznika, godišnjih odmora, treba da nađu vreme za vožnju bicikla!! Zato smatram da svako dete treba da nauči da vozi bicikl do 10 godina, da pliva i da se od mladosti bavi sportom. U današnje vreme pored sporta ima mnogo drugih izazova, ali po mom mišljenju bavljenjem sportom stavljam na prvo mesto, a sve ostalo na drugo, sa nekoliko praznina i to sa vremenskim ograničenjima, i preterano provedeno vreme u kafićima, kafanama, u duvanskom dimu, alkoholu, noćnom životu i mnogo časova provedenih na kompjuterima, mobilnim telefonima, toj tehnici, zauzimajući neprirodne položaje i stavove posebno se odražava kod adolescenata. Dolazi do deformiteta kičmenog stuba, kifoze, lordozi, skolioze i dr. Da ne bi dolazilo do deformiteta, mladi u tom uzrastu i razvoju treba više da se bave sportom. U školama na časovima fizičkog vaspitanja, pedagozi fizičke kulture treba da obrate pažnju da ako neko od učenika ima derformitete, sa tim učenicima treba da se radi -doziraju korektivne vežbe. Posebo sa mladim adolescentima koji su uključeni u sportske klubove. Sa njima treba da rade školovani pedagozi vrhunski treneri da bi im na treninzima dozirali pravilne vežbe da ne bi dolazilo do deformiteta. Najzdraviji sport za mene su zimski sportovi, posebno skijanje. Na planini, u šetnji, na skijanju, za mlade taj ambijent je „fabrika“ crvenih krvnih zrnaca.!!!
-NASTAVIĆE SE-
