U posleratnim godinama, 1945-1946. god. hrane nije bilo dovoljno i teško se nabavljala. Mi mladi željni hrane, neuhranjeni, bez dečijih radosti, igračaka, lopti, bicikla, i ako smo bili deca, snalazili smo se i dovijali smo se u svakoj situaciji da se razonodimo. Da bi došli do hrane, hvatali smo golubove i to posebno u zimskim mesecima, pomoću plehanog korita. Kao lovci praćkama smo ubijali gugutke. Stanište gugutki bili su borovi koji se nalaze u Masarikovoj ulici, ispred zgrade Muzičke škole tada Podrinjske učiteljske škole. Praćke sa kojima smo lovili bile su: sa rakljama i bez raklji. Od ulova golubova i gugutki, pravila se, čorba, paprikaš a na ražnjićima pekli smo celog goluba ili gugutku, i na taj način dolazili smo do pečenja. U Gospodar Jevremovoj ulici u zgradi Šabačkog MUP-a na tavanu zgrade, bilo je mnogo golubova divljaka, koji su se namnožili za vreme Nemačke okupacije. Majka jednog od naših drugara bila je čistačica u toj zgradi pa nas je ona, jednom, u večernjim satima pustila na tavan, u „lov“ na golubove. Pored jutanog (sargijanog) džaka, za lov golubova trebala nam je bater lampa, koju je u to posleratno vreme bilo teško nabaviti, ali mi smo i nju imali. Prvi put, na tavanu u potpunom mraku, bili smo uplašeni od mraka i prostorija zgrade u koju smo tajnovito ušli, zahvaljujući dobroti majke našeg drugara joje je zbog toga mogla da ostane bez posla. Na tavanu SUP-ove zgrade, uplašeni od mraka, ostajemo bez daha, počinje „lov“ na golubove. Golubovi u mraku, šćućureni, od svetla bater-lampe ne vide, hvatamo ih i stavljamo u džak. Pun džak golubova delimo i svaki od nas dobija isti broj.
Negde 60-tih godina 20-tog veka u Šabački SUP zaposleni su bračni par Desa i Mita Lazić. Desa spremačica i Mita kurir. Desa, žena jako dobra poštena, u stilu emisije Radio Beograda „Veselo veče“ u desetrecu sastavljala je stihove za svakog zaposlenog u Šabačkom SUP-u. Mita, u SUP-u na radnom mestu kurira, u slobodno vreme, pasionirani sportski ribolovac. Mitin ribolovni pribor bili su strukovi, posebno za lov šarana. Mita i Desa Lazić, imaju sina Slobodana – Kljobu. Slobodan završava OŠ „Janko Veselinović“ u Šapcu. Po završetku Osnovne škole, Slobodanov razredni starešina kaže za Slobodana, majka Desi: „Gospođo budite srećni da Vaš sin Slobodan završi molerski zanat. Sin Slobodan Lazić upisuje hemijsku tehnološku školu, odsek pogonski tehničar. Od I-e godine do završetka Hemijske škole moja malenkost, je sve vreme Slobodanu bila razredni starešina. Sve vreme mog radnog staža kao profesor, poštovao sam ličnost svakog učenika, a učenici su uzvraćali na isti način, pa i sad posle 26 godina, kako sam u penziji, moj odnos prema mojim bivšim učenicima ostao je isti kao i njihov prema meni. Takav odnos je bio i prema Slobodanu Laziću, koji je u toku školovanja, u „magarećim godinama“ imao učeničkih „nestašluka i avantura“. Naime jednoga dana u školi, za vreme velikog odmora, koji je tada trajao od 10,20 do 10,40 moj učenik Slobodan „nehotice“? razbije staklena vrata od glavnog ulaza u školu. Moja malenkost se zadesila u tom trenutku kada je on razbijao vrata i ukapiram šta se i zbog čega se to desilo te kažem Slobodanu, da ne bih došlo do težih posledica po njega, da idi kod ekonoma škole Vidosava Mladenovića, prijavi se da je „slučajno“ razbio vrata i koliko to košta i otrči kući po pare. Ovaj „nestašluk“? koštao je 12.000 dinara, a novac je tada bio vredan. Slobodan je prošao bez posledica, ali moja dužnost razrednog starešine bio je „politički“ razgovor sa Slobodanomu „četiri oka“. Nekoliko puta. I to je urodio plodom. Na prvoj Šabačkoj „Čivijadi“ – 1968. god. Slobodan je u Gospodar Jevremovoj ulici ispred apoteke „Rankovića“, osvojio, u žongliranju, II-go mesto. Po završenoj Hemijskoj školi, Slobodan završava u Zemunu Policijsku akademiju, zasniva radni odnos u Šabačkom SUP-u na mestu inspektora, i uz rad završava Pravni fakultet. Sa porodicom Slobodan Lazić Kljoba srećno živi u Kamenjaku u ulici Dragiše Penjina (bivša Mačvanska ulica).
Preko puta Šabačkog SUP-a u Gosp. Jevremovoj ulici bila je „Namina“ radnja, gde su se prodavali štofovi i drugi materijali na metar – metraža. Jedan od prodavaca u toj radnji, čovek u godinama bio je „pozadinac“ (gej). Tako se u to vreme ta reč – izraz upotrebljavala. Prodavac, „pozadinac“, izađe ispred prodavnice, jer je pored te prodavnice bio i Šabački korzo, gde su pored ostalih prolazili i učenici šabačkih srednjih škola, pa i učenici hemijske škole gde sam i ja radi. Trgovac „pozadinac“ učenike je pozivao da dođu kod njega kući da im „uzme meru“ za šorceve za časove fizičkog vaspitanja i da im ih besplatno sašije. Prodavac je imao veliku kuću sa velikim dvorištem u zapadnom delu grada u odnosu na centar Šapca. Tada moji učenici „žestoki momci“: Peja, Bula, Pera Kandić i dva brata Crnogoraca Ratko i Prvica, kapetana Avre sinovi, prihvate poziv trgovca „pozadinca“ i odu kod njega da im uzme meru za šorceve belog platna „atlas gradla“ i da im ih besplatno sašije.
Moji učenici pričaju: Trgovac „pozadinac“ lepo nas dočeka. Iz dvorišta uvede nas u kuću, zaključa dvorišnu kapiju, u dvorište pusti ogromnog psa vučjaka. U kuću nas posluži vinom i suvim mesom. Posle posluženja uvede nas u sobu. Skinemo pantalone, ostajemo u gaćicama i „pozadinac“ sa krojačkim santimetrom počinje ritual merenja. Opipava nas oko genitalija i merenje – opipavanje trajalo je prilično dugo. Iz te grupe mojih učenika, jednoga dana Peja ode sam kod „pozadinca“?! Čim je Peja ušao u veliko dvorište ograđeno visokom tarabom, „pozadinac“ zaključava dvorišnu kapiju i po običaju, pušta velikog psa, vučjaka. „Pozadinac“ Peji „Milu“ nudi vino i suvo meso. U predsoblju koje je zastakljeno, na stolu su: velike krojačke makaze i prava fudbalska lopta „buba mara“ petica. U jedan mah, kada je Peja ostao sam u predsoblju, a pas-vučjak bio na kraju dvorišta, Peja zgrabi loptu i makaze, potrči prema ogradi da je preskoči a makaze i loptu baci preko ograde na ulicu. Vučjak-pas krene prema Peji, koji je već bio na ogradi ali ga ne stigne. Posle tog uspešnog Pejinog poduhvata, posle nekoliko dana „pozadinac“, na ulici sretne Peju i ostale „žestoke momke“ i pozva ih da ponovo dođu kući kod njega, ali oni više nikada nisu otišli jer su poslušali moj savet.
U Gospodar Jevremovoj ulici u zgradi današnjeg MUP-a, bilo je sresko načelstvo sa poštom i telefonom. Zgrada Šabačkog MUP-a i zgrada Šabačkog Okružnog suda, imaju identične ulične fasade ali su im namene bile različite. Današnja zgrada Šabačkog MUP-a i Okružnog suda, projektovane su 1904. Radovi na izgradnji oba objekta (zgrade), počela je 1906. godine, a zgrade su završene 1910. godine.
Carinarnica u Šapcu na Savi projektovana je 1905. a izgrađena je 1907. Ove obe zgrade u Gosp. Jevremovoj ulici i Carinarnicu na Savi, projektovao je istaknuti arhitekta, profesor Beogradskog univerziteta Milorad R. Ruvidić, rođen 1863. godine u Mačvanskom selu Lipolistu u svešteničkoj, petočlanoj porodici. Otac Rajko sveštenik u Lipolistu, zatim prota i protojerj u Šapcu, bio je viđeni naprednjak i narodni poslanik. Kao istaknuti arhitekta i profesor i jedan od najpoznatijih u Srbiji, uprkos činjenici što je živeo vrlo kratko, projektovao je crkve, zvonare, škole, carinarnice, kolektivne stambene zgrade, sreska načelstva, vile i kuće, bogatih pojedinaca širom Srbije. Projektovanje je vršio samostalno ili u saradnji sa tada poznatim arhitektama. U saradnji sa arhitektom Milanom Kapetanovićem, Milorad R. Ruvidić izradio je projekat „Srpski paviljon na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Pored toga projektovao je, u Srbiji, u Beogradu, Čačku, Azanji, Velikom Gradištu, Nišu, Užicu, Smederevu, Beloj Palanci, Topoli, Mojsinju, Knjiću, Čajetini i Bresnici. Šabac treba da bude ponosan na ovog velikana, Milorada R. Ruvidića, ali na žalost Milorad je umro mlad u 51 godini života od pegavog tifusa na početku Prvog Svetskog rata.
Na mestu gde je sada zgrada Opštine Šabac između zgrada Šabačkog MUP-a i Okružnog suda u Gosp. Jevremovoj ulici i do 60-tih godina 20. veka, bio je šabački zatvor, koji je porušen i podignut na lokaciji između Kasarskih livada i sela Bogosavca. Po oslobođenju Šapca 23. oktobra 1944. god, prvi predsednik Gradskog odbora u Šapcu bila je g-đa Vuka Popović, koja je sa porodicom živela u ulici Stojana Novakovića. Predsednici Gradskog odbora u Šapcu, menjali su se na demokratski način, bez trzavica, naboja borbe za vlast. Sećam se nekih predsednika Opštine Šabac: R. Vukovića, I. Đurića, Bate Božanića, N. Lukića, Marka Maksimovića, D. Ćosića, Z. Despotovića, M. Miškovića i drugih, koji su građane primali bez najave. Po oslobođenju Šapca, od oktobra 1944. u Šabačkom SUP-u (tada OZNI) radili su načelnici i inspektori: Selja, T. Milosavljević, M. Perović, M. Đurić, M. Bogunović, Bajić, M. Karavidić, M. Botić. Đ. Vujanović, Z. Žabaljac, Hranislav Pavlović i drugi. Šabački zatvor dok nije porušen nalazio se u Gospodar Jevremovoj ulici, između zgrade MUP-a i Okružnog suda. U to smutno vreme, bilo je mnogo osoba oba pola iz Šapca, okoline i drugih mesta Srbije, koji su bez krivice, nedužni, bili zatočenici Šabačkog zatvora, a neki su po kratkom postupku bez isleđivanja bili likvidirani sa starog mosta na Savi. Egzekutori – ubice bili su Šapčani kojih više nema, ali njihove porodice koje žive u Šapcu ne treba da snose posledice svojih predaka, pa tim egzekutorima, ne navodim imena. Pozdravljam sve one koji su se setili žrtava sa „Savskog mosta“, jer su im podigli „Večni spomenik“, Crkvu kod mosta na Savi!
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović – Paja „Labud“
prof, fizč. kul. i vasp.u penziji