U Masarikovoj ulici, do dvorišta Vladičinog konaka, sada dvorišta Šabačke biblioteke, nalazi se velika porodična kuća g-dina Milana Banjca koji Šapčani od davnina nazivaju „Kasina“. U toj kući nalazio se bioskop „Kasina“, kafana i stanbeni deo u kome su, pored porodice Milana Banjca, stanovali, jedno vreme, i drugi građani Šapca. Gospodin Milan Banjac dugo godina živeo je u „Kasini“ sa suprugom, dva sina Radom i Lolom i dve kćerke Mićokom i Bubom. Sin Milana Banjca, Lole, posle II svetskog rata bio je prvi i poznati radio mehaničar u Šapcu i okolini. Od brojne porodice Banjac u kući „Kasini“ Milana Banjca u Šapcu živi sa porodicom Lolova supruga Zaga (devojački Savić). Mnogi članovi porodice Banjac nisu više među nama. Zgrada „Kasina“, koja je podignuta pre nekoliko decenija, uprkos proteklom vremenu kada je izgrađena još uvek impozantno deluje i u vrlo dobrom je stanju, a prostorije „Kasine“ sada služe za razne namene, apoteka, banka i dr. Kafana „Kasina“, koje više nema, imala je, pored ostalih gostiju, svoje svakodnevne goste. (Pre II svetskog rata u Šapcu se pevušilo: garderobu nosim „Tivar“, cigarete pušim „Ibar“ od karata igram anjca u „Kasini“ kod Milana Banjca) Gosti u ovoj kafani imali su svoja određena mesta, stolove, stolice, gde su svakodnevno provodili svoje slobodno vreme. Pored ostalog u kafani „Kasini“ igrale su se karte: tablić, sans, anjc, preferans, munta, farbuke, par-nepar i dr. Kafanu „Kasinu“ posećivali su poznati i znameniti ljudi Šapca. Profesori, apotekari, pravnici i poznate šabačke zanatlije, zemljoradnici. Svi ti ljudi i profesije iz tog vremena, kojih se i ja sećam i pamtim njihova imena i imena članova njihovih porodica, rodbine, koji su se okupljali u kafani „Kasina“ bili su: Đoka Jovanović, g. Ilija Popović-„Spirinovac“, g. Joviša Stanišić, poznati modelista-krojač, apotekar g. Nikola Stefanović „Pinja“, g. Ljuboje Lukić zemljoradnik Stevan Bugarski, građevinski inženjer Aleksandar Bučin Rus, rođen 1902. godine u Moskvi i dr. Svi ovi građani Šapca koje sam naveo u ovoj kolumni, rođeni su oko 1900. godine, družili su se iskreno i poštovali su se međusobno, bez obzira na profesiju i obrazovanje. Teme njihovih razgovora bile su: deševanja u gradu, svakodnevne novosti u Šapcu, cene životnih namirnica, brašna, hleba, stoke, živine, majstorske usluge zidara, stolara, klonfera (mašinbravara), berbera i dr. Diskutovalo se vrlo često o slobodnim aktivnostima, koji su u to vreme sa malim brojem stanovnika u Šapcu bili vrlo aktuelni. Pričalo se o lovu, ribolovu, konjičkim trkama, kinologiji uzgoju lovačkih pasa. Dogovaralo se o zajedničkom odlasku u lov i ribiolov, jer je među njima bilo dosta lovaca i ribolovaca. Prof. Dane Nikolić, inženjer Aca Bučin i zemljoradnik Stevan D. Bugarski bili su poznati šabački lovci i ribolovci. Profesor Dane Nikolić, svoje školovanje, studije, završio je u Francuskoj u Parizu na Sorboni, a po završetku studija vratio se u Šabac i predavao biologiju u više šabačkih škola, a najviše godina proveo je kao profesor biologije u Šabačkoj gimnaziji. Sve genarcije učenika kojima je bio profesor su ga obožavale. Profesor Dane Nikolić dugo godina bio je jedan od najboljih šabačkih ribolovaca i lovaca, ne samo u Šapcu, već i šire, pa su se njegovi doživljaji iz lova i ribolova emitovali preko „Radio Beograda-1“ u emisiji „Lov i ribolov u Srbiji“. Radio reporter te emisije bio je g-din Dragoš Stevanović. U svakoj toj emisiji čulo se ime prof. Dana Nikolića i njegovo kazivanje o lovu i ribolovu na postavljena pitanja, koja mu je postavljao g-din Dragoš Stevanović. Pored toga prof. Dane je iz Francuske doneo u Šabac prvu, pravu fudbalsku loptu br 5 (peticu) i hroničari ga smatraju kao osnivača FK „Mačva“ 1919. godine, a neki od hroničara da je osnivač F K „Mačve“ bio g-din Bata Kiš. Inače prof Dane Nikolić, sa suprugom Vidom prof. geografije, sa kćerkom Kaćom i sinom Mićom živeo je u Šapcu u svojoj kući u ulici Vere Blagojević. Kćerka Kaća, po završetku Šabačke gimnazije i u Beogradu završava arhitekturu i ostaje u Beogradu. Kaća je bila mnogo lepa, zgodna, svaki čovek mogao je da se divi njenom izgledu, njenoj pojavi, šarmu i karakteru. Udala se za g-dina Ljupka Marića, Crnogorca iz Bara, mašinskog inženjera. Ljupko je bio jedan od potomaka, vlasnika fabrike maslinovog ulja, koja se nalazila u Baru pre Drugog svetskog rata. Jedne godine na ekskurziji sa učenicima hemijske škole „Boris Kidrič“ iz Šapca obilazeći fabrike po Crnoj Gori, posetili smo i fabriku maslinovog ulja u Baru, koja je posle Drugog Svetskog rata bila u državnoj svojini i radila je sa novom tehnologijom. Međutim, Barani kao muzejski eksponat čuvaju fabriku maslinovog ulja „Marić“. Pored mnogih koje sam vodio na skijanje jedne godine sa mojom grupom išla je i Kaća Marić (devoj. Nikolić). Nadarena za sport, sportski građena, tanka, povisoka, išla je svaki dan sama taksijem na skijanje na ekstremne staze u Poljskoj – Zakopane. Staze za skijanje na kojima je Kaća skijala, više opasne nego što su skijaške staze: crna i crvena. Sin prof. Dana Nikolića, Mića, završio je pravni fakultet u Beogradu, a kao pravnik bio je u radnom odnosu u ATP „7. juli“ u Šapcu, u preduzeću koje je do demokratskih promena 2000. godine, bilo jedno od najboljih autobusko-transportnih preduzeća u celovitoj Jugoslaviji a i kasnije. To preduzeće, ATP „7. juli“, sada kao da u Šapcu nikada nije ni postojalo, ni gde je preduzeće bilo!!?? Imovina ATP „7. juli“, autobusi, kamioni, cisterne, imovina prodati su „čuvenom vojvođanskom biznismenu Milu Jerkoviću“ koji je poznat po „dobroti“ u celoj državi Srbiji!!?? ATP „7. juli“ je likvidiran da bi se učinila usluga nekom drugom, to mnogi u gradu znaju. G-din Mića Nikolić i pored sportova, koje je upražnjavao učestvovao je u takmičarskom stonom-tenisu, fudbalu. G-din Mića sa porodicom živi u Šapcu u porodičnoj kući. Prof. Dane Nikolić oko 2m. visok, prav, pokretan. U slobodno vreme mogao se često videti na ulici kako brzo šeta. Za šetnju je uglavnom koristio Gospodar Jevremovu ulicu (U. M. Tita) od hotela „Jugoslavije“ (hotela koga više nema) ul. Karađorđevu do pozorišta i natrag po nekoliko puta. Još od mladosti, prof. Dane voleo je da igra karte, a kartalo se i u njegovoj kući. Jednoga dana u prepodnevnim časovima u šetnji prof. Dana Nikolića, ispred hotela „Jugoslavija“, na ulici stoje dva poznata Šapčanina „Perkan“ (Perić) i „Bardak“ koji su voleli isto da igraju karte. Jedno vreme popularna kartaroška igra bila je „mali remi“ ili „gangster“. Prof. Dane priča i jada se: „Šetam ja mojom ustaljenom stazom, i prođem pored „Perkana“ (Perića) i „Bardaka“ nekoliko puta i pitam: „Hoćemo li da „bacimo“ (da igramo karte)? Njih dvojica u glas: „Nemoj čiča“ (prof. Dane)! Treći put pitam, a oni prihvate da odigramo partiju karata „malog remija“. Kada je prošlo nekoliko dana od kartanja, prof. Dane kaže: „Đa dobije „Perkan“ (Perić), Đa dobije „Bardak“ a ja ni jednu partiju“! Shvatio je da su ga u kartanju „uhvatili u makaze“. Kod prof. Dana Nikolića na zakazane partije kartanja, dolazile su poznate ličnosti: sa estrade, sportisti, doktori, veterinari, advokati iz Beograda, Loznice, Bogatića i drugih mesta. Zaljubljenici kartanja. Kartalo se fer i po „Cukića pravilu“! Kao profesor šabačke gimnazije, Dane Nikolić, bio je omiljen od svih učenika, a posebno od učenika fudbalera šabačke FK „Mačve“. Prof. Dane prilikom ispitivanja i postavljenih pitanja iz biologije, tražio je kratke i logičke odgovore. Sećam se na postavljeno pitanje: „Šta je srce?“, učenik je trebao da odgovori da je srce pumpa, šmrk. I sa takvim logičkim odgovorom učenik je dobijao visoku ocenu. Profesor Dane Nikolić kada je na atletskoj stazi, gradskog stadiona u Šapcu, prilikom trčanja, preminuo jedan moj kolega povodom tog slučaja, profesorov komentar je bio: „Bog je stvorio pticu da leti, ribu da pliva, konja da trči“, a on u godinama u podne, u 12 sati po suncu trči. Šta mu je to trebalo? Profesor Dane Nikolić, preminuo je u 10-toj deceniji života, a od porodice Nikolić: ostao je samo sin Mića, koji sa porodicom živi u Šapcu. Ovo o Nikolićima sam napisao da se ne zaboravi, jer u Šapcu mnogi, poznati, znameniti i zaslužni Šapčani se zaboravljaju. Sa poznatim Šapčanima koje sam na početku teksta naveo, bio je i Steva Bugarski u kraju koji se tada dugo godina nazivao Kamičke livade, na zapadnoj strani Šapca u blizini Mihajlovca i šabačke Krsmanovače i čuvene nekada vile Dobre majora bila je porodična kuća Bugarskih. Dugo godina u tom kraju nije bila urađena infrastruktura. Sada se taj kraj Šapca gde su bile Kamičke livade naziva, naselje Triangla. Predak Steve Bugarskog, Isidor, bežeći od Mađara iz mesta Turija, Bačka, sa sinom Dušanom od 3 godine naselio se u Obrenovac. Isidor se posle kratkog boravka u Obrenovcu, preseljava sa opančarskim zanatom u Šabac. U Šapcu kupuje veliko imanje u Kamičkim livadama. Njegov sin Dušan sa suprugom Katom imao je tri sina, Stevu, Marka, Radu i kćerku Stanu. Sva deca Dušanova rođena su u Šapcu.
U dane lova, lovci koji su se družili u kafani „Kasina“, Dane Nikolić, Aca Bučin i drugi, pre polaska u lov, okupljali su se u Stevinoj kući i odatle grupno polazili u lov. Aleksandar Bučin dipl. ing., u kafani „Kasina“ kod Milana Banjca, prilikom igranja karti upoznaje Miju Konstatinovića i posredstvom njega upoznaje i Mijinu sestru Ružu („Šopronku“). Otac Mijin i Ružicin bio je vlasnik kafane „Šopron“ u Karađorđevoj ulici u Šapcu. Aca Bučin ženi se sa Ružom i u tom braku dobijaju dvoje dece: sina Dimitrija Mitu i kćerku Tatjanu Tanju. Aca Bučin bio je poznati šabački lovac i najpoznatiji odgajivač lovačkih pasa. U svojoj kući u L. Lazarevića broj 4. 23. oktobra 1944. godine, OZNA hapsi Acu Bučina, ženu Ružu i decu, teraju ih iz kuće i useljavaju se u nju, a Acu Bučina 27. oktobra ubijaju na starom mostu na Savi. Od porodice Bučina u Šapcu živi unuk Aca sa porodicom, poznati šabački fizioterapeut, majka Acina Vera i tetka Tanja žive u Beogradu, a ostalih Bučina u Šapcu više nema.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović-Paja „Labud“
prof. fizič. kul. i vaspi. u penziji