Na početku Masarikove ulice, od centra Šapca, najlepše i najduže ulice, sa mnogo istorijskih i kulturnih ustanova, škola i kuća znamenitih Šapčana, od centra sa desne strane ulice nalazi se Krsmanovića kuća, po mnogim Šapčanima, lepotica i ponos grada. Što se tiče Masarikove ulice i Šapčana koji žive u njoj, moja malenkost nije pristrasna, ali sam ponosan jer sam detinjstvo, odrastanje i školovanje od prvog razreda osnovne škole do završetka šabačke gimnazije živeo njoj, Prekom šoru. Moja porodica, brojna, sedmočlana stanovala je kao podstanar sve vreme u Masarikovoj ulici u kućnim brojevima: 92, 96 i 44 jer nije imala svoju kuću u Šapcu. Zapamtio sam izbeglištvo iz Sente (Bačka) 1941. godine, četvorogodišnju Nemačku okupaciju i moje odrastanje. Sve to sam doživeo i preživeo u Masarikovoj ulici, i sada vrlo često od Trkališta se uputim tom ulicom do centra grada poslom ili rekreativno.
U Krsmanovića kući, u Masarikovoj ulici br. 2, pre II Svetskog rata bila je prodavnica obuće „Bata“ Borovo da bi posle II Svetskog rata dobila novi naziv fabrika obuće „Borovo“ iz Borova. Za vreme Nemačke okupacije od 1941. do 1944. godine i nekoliko godina kasnije, bilo je vrlo teško živeti. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, obuće sredstava za higijenu. Sećam se nekih detalja u vezi toga. Moja generacija, pa i mlađe i starije generacije od obuće za jesenje i zimske dane nosili su cipele sa drvenim đonom, i pastirske drvene klompe, u koje smo stavljali slamu i novinski papir da nam bude toplije. Sećam se da sam u V razredu gimnazije (sada I godini) zimi išao u klompama, kratkim pantalonama i dugim štrikanim čarapama od ovčije vune. Od 1944. godine od oslobođenja Šapca od Nemačke okupacije, pa sve negde do 50-tih godina 20 veka, za sve što je bilo potrebno od hrane jednoj porodici, u FNRJ, odnosno u Srbiji, građani su mogli kupovati po posebnim pravilima o kupovini hrane koja su važila od dece pa do najstarijih građana penzionera. Za kupovinu hrane uvedene su karte, za uzraste dece, karte su označene sa slovima: D1, D2 i D3. Za učenike starijih razreda bilo koje škole karta je bila označena sa R-3. Za službenike, učitelje, nastavnike, profesore, radnike karte su bile označene sa R-2, a kartu R-1 dobijali su, rudari, udarnici sa ORA (omladinskih rad. akcija). U trgovinama koje su bile državne na karte se kupovala mesečno određena količina hrane. Mast, meso, ulje, brašno, šećer, so i dr, a od sredstava za higijenu sapun, imalin itd. Karte za kupovinu hrane su se dobijale mesečno. Slatkiša, bonbona, čokolada u trgovinama da se kupi nije bilo! Kada su se u trgovinama pojavile čokolade, mala deca koja su imala karte D1 i D2 mogli su da kupe mesečno samo po jednu čokoladu od 100 grama i to je bio limit. Starija deca, i ostala populacija nije mogla da kupi ništa od slatkiša. U radnjama gde se prodavao tekstil, on se prodavao na tačkice, koje su po broju za svaku osobu bile ograničene. Uglavnom se prodavala metraža. Konfekcije je bilo malo, kupovali su se štofovi, pa su se šile haljine, suknje, mantili, kaputi, muška odela i kaputi. Prva prodavnica konfekcije posle drugog rata u Šapcu bila je prodavnica fabrike „Varteks“ iz Varaždina, koja se pre Drugog Svetskog rata zvala „Tivar“ i koja se uvek nalazila u Karađorđevoj ulici na istom mestu, sve vreme dok je bila država Jugoslavija. Obuća, cipele i patike prodavali su se samo onim građanima koji su imali doznaku (bon)? Građani su doznaku (bon) za određeni artikal obuće dobijali od Gradskog odbora. Jedina prodavnica u Šapcu koja je prodavala obuću u to vreme, bila je prodavnica „Borovo“, koja se nalazila u Krsmanovića kući. Ni imaoci doznake (bon) za cipele i patike, nisu bili sigurni da li će doći na red da kupi cipele ili patike. U prodavnicu obuće stizala je samo određena količina obuće. Redovi građana ispred te prodavnice bili su veliki, a čekalo se uveče od 23 časa do sutradan do 7,00 časova ujutru kada se ta prodavnica otvarala. U letnjim danima dok se čekalo u ponoćnoj tišini i mesečini, čuo se huk sova – ušara, poj zrikavaca (popaca) i kreket žaba iz Benske bare, koja tada nije bila nasuta peskom iz reke Save. Posle toliko čekanja, kada dođete na red da kupite obuću, cipele ili patike, prodavac vam kaže da je sve prodato, ili vam kaže da nema vaš broj obuće koju tražite. Drugi put ponovo višečasovno čekanje u velikom redu i opet neizvesnost i nova iznenađenja. Bila su to teška vremena ali živelo se i preživelo se! U Krsmanovića kući u Masarikovoj ulici br. 2 stanovalo je dosta porodica poznatih Šapčana o kojima se i danas priča i govori. Neki od njih su dostigli i svetsku slavu, koja je ovekovečena u knjigama više autora i listovima novinara. U tom zdanju Krsmanovića kuće, stanovao je sa porodicom g-din Slobodan Popović sa suprugom Jelenom i dva sina Čedomirom i Svetislavom Batom. Slobodanov otac Čedomir još od Prvog Velikog rata, bio je jedan od prvih šabačkih apotekara, sa svojom apotekom koja se nalazila u Masarikovoj ulici br. 4. Slobodana Popovića znam još od posleratnih godina Drugog Svetskog rata. Slobodan je bio jedan od vrsnih šabačkih muzičara, član jednog muzičkog orkestra koji je po osobođenju Šapca 1944. godine svirao evergrin muziku. Od 1961. godine kada je sa radom počela OŠ „Mileva Kosovac“ (sada „Nikolaj Velimirović“), Slobodan Popović je nekoliko godina bio nastavnik muzičkog vaspitanja. U Šapcu je Slobodan upamćen po dvotočkašima jer je među prvima u Šapcu imao motore. Strastveni ribolovac i lovac, pored ostalog od lovačkog pribora imao je 16 pušaka, raznog kalibra od najpoznatijih proizvođača iz mnogih država. U sportskom ribolovu u takmičarskim disciplinama, Slobodan Popović je bio svetski prvak. Pored Slobodana u sportskom ribolovu, bio je i Šapčanin Sveta Đurđević, takođe žitelj Msarikove ulice. Njihove treninge više puta sam posmatrao tada na šabačkom Trkalištu. Posle nekoliko godina rada kao nastavvnik muzičkog u Šapcu, Slobodan se zapošljava u Turističkoj agenciji „Centroturist“ u odeljenje lovnog turizma. Državni vrh ga angažuje da vodi diplomate u državna lovišta, vrlo često u Karađorđevo. Slobodanova supruga Jelena-Jela Popović (dev. Dević) medicinska sestra, više godina bila je glavna sestra, Šabačkog Medicinskog centra. Sinovi Čedomir i Svetislav Bata, školovali su se u Šapcu. Čeda i Bata u centru Šapca, u Karađorđevoj ulici, jedno vreme imali su ekskluzivni kafić „Kis“, koji je bio vrlo posećen. Kafić se nalazio u lokalu, gde je sada prodavnica slatkiša „Slatka kuća“. U Masarikovoj ulici br.3 pored Popovića bilo je i drugih porodica koje su tu stanovale. G-đa Lola Vesović sa kćerkom Vladislavom Cicom Vesović. Po završetku Drugog Svetskog rata, nove vlasti nisu bile naklonjene Loli i kćerki Cici, koja je u to vreme imala oko 5 (pet) godina. Nekoliko godina vršila se presija i progon majke i kćerke. G-đa Lola na jedvite jade, zaposlila se u Beogradsko preduzeće „Stoteks“ za otkup sirove kože, koje je u Šapcu imalo otkupnu stanicu, a nalazila se na desnoj strani reke Save između „Mačvine“ plaže i šabačke klanice. Kćerka g-đe Lole, Cica Vesović završila je OŠ „Laza Lazarević“ koja se tada nalazila na prvom spratu šabačke gimnazije. Cicina učiteljica bila je moja majka Zorka Zora Pavlović, pa sam do detalja bio upoznat kakve su sve probleme od tadašnje vlasti imale majka Lola i kćerka Cica Vasović. U to vreme sve šabačke škole, imale su organizovane besplatne đačke kuhinje koje su učenicima na velikim odmorima delili hranu uz prisustvo učitelja. Učenici Cici bilo je zabranjeno – onemogućeno, da sa ostalim učenicima iz svog odeljenja prima besplatni obrok, jer je dete četnika, koga nikada u životu nije videla, ni bila sa njim. Cicina učiteljica Zora krišom je iz kuhinje uzimala hranu i stavljala u Cicinu đačku torbu da ponese kući. Inače Cica Vesović bila odličan učenik. Posle završene osnovne škole i gimnazije u Šapcu, upisuje se na Medicinski fakultet u Beogradu, uspešno ga završava. Posle toga u Beogradu završava specijalizaciju. Kao priznati lekar ostaje u Beogradu i ne vraća se u Šabac. Jedno vreme bila je lekar u bolnici „Dragiša Mišović“. U Masarikovoj ulici br. 2 stanovala je i porodica Kolaković sa dvoje dece: Mirom i Ljubišom, koji su bili vrlo talentovani za sport. Intenzivno se bave sportom, treniraju i postaju članovi šabačkih klubova koji se takmiče u raznim ligama Srbije tada Jugoslavije. Mira Kolaković (udato Joković) u to vreme kao učenica gimnazije, bila je najtalentovanija odbojkašica u Srbiji. Imala je ponudu iz Beograda, da pređe u OK „Crvena zvezda“ da je „C. Zvezda“ školuje, da joj da stan i da je materijalno osigura. Mira, jedino ona zna zašto i zbog čega nije otišla u Beograd.
-NASTAVIĆE SE-
Profesor Pavle Pavlović, Paja Labud