U centru Šapca na uglu, početku ulica, sa leve strane, Gospodar Jevremove i desne strane Masarikove ulice nalazi se Krsmanovića kuća. Jedna od najlepših u gradu. Preko puta Krsmanoviće kuće, takođe u Gospodar Jevremovoj ulici (M. Tita) na početku sa desne strane ulice nalazila se Topuzovića kuća, projektovana i građena u istom stilu kao i Krsmanovića kuća, i bila je, takođe, ukras Šapca a koja nažalost više nema, jer su je posle Drugog svetskog rata odgovorni porušili, kao i mnoge druge zgrade i kuće poznatih i znamenitih Šapčana. U Topuzovića kući, pre Drugog svetskog rata, bila je smeštena Opštinska uprava Šapca a za vreme Nemačke okupacije od 1941. do 23 oktobra 1944. godine bila je Nemačka feld komanda, sa Nemačkim komadantom. Tadašnji nemački komadant stanovao je u Masarikovoj ulici br. 3, u kući g-din Janka Jankovića, poznatog šabačkog advokata i g-đe Jelke Janković (dev. Popović iz sela Sinoševića). Po kazivanju g-đe Jelke Janković čim se nemački komadant Šapca uselio u njihovu kuću, g-đa Jelka je napustila kuću i otišla kod svoje mlađe sestre g-đe Ivane Popović u kuću koja se nalazila u ulici Vuka Karadžića br. 29. G-đa Jelka je imala sina Mila, koji je nestao u vihoru Drugog svetskog rata. G-đa Ivana je imala troje dece: Ljubicu, Rada i Ružicu. Ljubica i Ružica bile su lepotice Šapca!!! Muževi: Jelkin, Janko Janković i Ivanin Dragutin – Dragan Popović, obojica advokati, kada je počeo Drugi svetski rat kao rezervni oficiri 1941. godine zarobljeni su u Slavoniji i transportovani su u logor koji se nalazio u Nemačkoj, gde su bili zatočeni sve do 9. maja 1945. godine kad se završio Drugi svetski rat. G-din Janko Janković i njegov pašanac g-din Dragutin -Dragan Popović obojica advokati po završetku II Svetskog rata odlaze iz Nemačke u Ameriku – u Vašington, zasnivaju radni odnos u Beloj kući, jer su znali nekoliko stranih jezika, i tu ostaju sve do penzionisanja. Po završetku II Svetskog rata kuću u Masarikovoj ulici br. 37, porodice Janković konfiskuje država, prodaje i kuća dobija nove vlasnike. Inače tu kuću g-đa Jelka Janković, po njenom kazivanju htela je da pokloni Šabačkoj gimnaziji kao uspomenu na sina Mila Jankovića, koji je nestao u Drugom Svetskom ratu. 50-tih i 60-tih godina 20-tog veka preostala porodica Jankovića i Popovića seli se u Ameriku u Vašington. Dve setre: g-đa Jelka Janković živela je 101 godinu a g-đa Ivana Popović živela je 102 godine. Moja malenkost i moja supruga živeli smo u Americi u kući Jankovića i Popovića sedam godina od 2001. do 2008. godine sami sa gospođama Jelkom i Ivanom. Ove podatke koje sam o njima napisao sto posto su tačni. Na I prvom spratu Topuzovića kuće nalazio se balkon. Polovina balkona zauzimala je početak Gospodar Jevremove ulice (M.Tita), a druga polovina balkona bila je okrenuta pogledom prema Bairu. Sa tog balkona Topuzovića kuće, za vreme Nemačke okupacije, od 1941. godine, nemački agent Dragoslav Dolček, rođen u Zagrebu 26.01.1897. godine a u Šabac je došao 1939. godine iz Beograda, da priredi doček za Nemačke fašiste, koristeći razglasnu stanicu, pozivao je naredbodavno preteći sve muške osobe Šapca, svih veroispovesti, starosti od 14 do 70 godina da se prijave i odazovu Nemačkoj feld komandi. Sve muške osobe Šapca, su poterane u „Krvavi marš“, Šabac – Jarak, 21 kilometar gde su mnogi Šapčani, iznemogli, nemoćni i stari ubijani od nemačkih vojnika i hrvatskih ustaša koji su se nalazili u Sremu. U tom egzodusu Šapčanima je bio najtei prolazak kroz selo Hrtkovci gde su ih meštani Hrvati polivali vrelom vodom a za piće su im davali slanu vodu. U toj koloni „Krvavog marša“, Šabac-Jarak, bilo je šabačke dece starosti od 14 godina koji su sami bez roditelja poterani na taj neizvestan put i nedovoljno obučeni. Mnogo Šapčana nije stiglo do sela Jarka, jer su mučki hladnokrvno ubijani od nemačkih fašista i hrvatskih ustaša, koji su prednjačili u ubijanju. Pored mnogih mladih Šapčana iz svih delova grada, u toj koloni bio je dečak starosti od 14 godina Danilo Stepanović – Mikado. U vreme „krvavog marša“ ja sam imao samo 7 godina. Kasnijih godina posle Drugog Svetskog rata, Šapčanin Mikado u detalje mi je opisao taj egzodus. Po dolasku u sremsko selo Jarak, nemački fašisti su iz grupe izdvojili šabačke Jevreje u poseban ograđen žičani prostor a Šapčani su ostali u drugom ograđenom žičanom prostoru, pod jakom stražom nemačkih vojnika i ustaša. Nemci su dozvolili Šabačkom Crvenom krstu, da porodične pakete, koje su prethodno detaljno pregledali Nemci, podeli zatočenim Šapčanima u Jarku. Podelu paketa vršili su Nemci na taj način što su pakete bacali preko žice pa u opštoj gužvi, ko uhvati bačeni paket paket je njegov. Danilo Stepanović Mikado pričao mi je: „Sedim ja na zemlji, šćućuren, nedovoljno obučen, žedan i gladan. Stariji ljudi se otimaju oko bačenih paketa. U jednom trenutku ispred mene pada paket a u tom paketu moj džemper i jedno veliko parče proje koje mi je poslala moja majka. Kakva slučajnost, kakva sreća! Sve vreme dok su Šapčani bili zatočeni u sremskom selu Jarku, meštani tog sela pokazali su neviđenu humanost. Svakodnevno su preko žice dodavali hranu i vodu. Po završetku Drugog svetskog rata, Šapčani su za zahvalnost i pažnju meštanima sela Jarka podigli vrlo lepu veliku spomen česmu. Da se ovaj nemili događaj „krvavog marša“ ne zaboravi. Svake godine, avgusta meseca, rekom Savom od sela Jarka do Šapca organizuje se plivački maraton. Ta manifestacija prerasla je u međunarodno plivačko takmičenje. Plivački maraton Jarak-Šabac, zaživeo je zahvaljujući ljubiteljima plivanja i reke Save, Miloradu Rajšiću – Rajši i Draganu Filipoviću koji su i sami bili učesnici maratona. Po završetku Drugog svetskog rata, nemački agent Dragoslav Dolček, koji je bio jedan od glavnih organizatora „Krvavog marša“ Šabac-Jarak, pobegao je iz Šapca zajedno sa Nemcima. Tu nemačku fašističku okupaciju, ko nije doživeo ne može ni da zamisli a moja malenkost i moja generacija a i stariji od nas kojih u Šapcu ima još vrlo malo, to zlo, te strahote, osećaju se još u vazduhu i ne mogu i ne smeju nikada da se zaborave.
Od 23. oktobra 1944. godine, kada je oslobođen Šabac, nove vlasti od nekih Šapčana, navodno bogataša, konfiskuju kuće, radnje, radionice i otvaraju se nova državna preduzeća. Za oduzimanje privatne imovine vlasnici nisu dobijali nikakvu novčanu nadoknadu. Vlasnicima poljoprivrednog zemljišta ostavljali su, po zakonu o agraru, po 10 hektara, a višak poljoprivrednog zemljišta oduzimali su bez ikakve novčane nadoknade – politikom agrarne reforme. Otetu imovinu besplatno su delili bezemljašima a oni su tu poklonjenu zemlju, nenaviknuti na rad, posle dve do tri godine prodavali drugim licima. Lično sam znao nekoliko osoba, odnosno slučajeva, koji su oduzetu zemlju od šabačke porodice Čičulić, na poklon u agraru dobili zemlju, ali su je vrlo brzo otuđili, prodali! Tih godina posle Drugog svetskog rata, 1945. godine po selima se osnivaju zemljoradničke zadruge po metodu „MORALNO“, hoćeš, nećeš, moraš“. Po ugledu na kolhoze u SSSR-u. Najveći pritisak na seoska domaćinstva da budu članovi zemljoradničkih zadruga bio je period od 1945. do 1948. godine, odnosno do rezolucije IB (Info biroa). U Šapcu se od 1944. godine osnivaju brojna društvena preduzeća koja obavljaju proizvodnju i usluge raznih delatnosti i u kojima se zapošljava veliki broj Šapčana i življa iz okolnih mesta. U samom centru Šapca u prizemlju Topuzovića kuće, na samom uglu, na početku Gospodar Jevremove ulice (M.Tita), bila je jedna od berbersko-frizerskih radnji. Društveno preduzeće „Boško Stojković -Točkonja“. Tih „Točkonjinih“ berberskih radnji bilo je u svim delovima grada. U Prekom šoru, Donjem šoru, Kamičku i Bairu. U centru Šapca u Topuzovića kući u velikoj berberskoj radnji, bili su poznati majstori berberskog zanata a pored toga su bili članovi društvenih, kulturnih i sportskih organizacija: Pera Draganović Sosa, koji je bio dugogodišnji član KUD „Abrašević“, član horske sekcije, Ferninad Ferko Kromek, jedan od boljih šabačkih odbojkaša. Ferko je pored berberske radnje u centru Šapca, kao berberin radio i u drugim berberskim radnjama u Šapcu a najviiše u Masarikovoj ulici na mestu gde je sada knjižara „Njegoš“. U berberskoj radnji na centru radili su: Ljubiša Stanković otac našeg čuvenog muzičara, nastavnika muzike Diše Stankovića, osnivača orkestra „Bisernica“ , pri KUD „Abraševi“ u Šapcu, zatim Boško Kovačević zvani Bara, gosp. Nikola Stanišić, Pera Bibić, posle odsluženja vojnog roka u JNA u Šapcu zaljubio se , oženio se i postao žitelj grada, Žika Jeremić, Luka Majstorović, Prekošorac, imao je dva brata: Marka radnika „Izgradnje“ i Uroša Šircu radnika u ATP „7. juli“ u Šapcu. Svi majstori berberi imali su svoje stalne mušterije, a mušterije naviknute na usluge i laku i veštu ruku godinama nisu menjali majstore. U Masarikovoj ulici br. 5 je berbersko-frizerski salon, koji već godinama uspešno vode supružnici, Zorica i Rade Kovačević. Korisnici njihovih usluga su iz svih slojeva društva i ljudi iz svih krajeva grada a posebni korisnici njihovih usluga su: deca, omladina, sportisti, penzioneri i znameniti Šapčani i putnici namernici!
-NASTAVIĆE SE-