Posle okončanja Prvog svetskog rata, u kome je bio učesnik, Ljubomir-Ljuba Pavlović-„Čika Ljuba“, kako su ga svi u Šapcu oslovljavali, od 1919. do 1924. godine bio je direktor šabačke gimnazije. Pre velikog rata 1903. godine, Ljubomir je postavljen za profesora šabačke gimnazije. U gimnaziji ga vrlo brzo, svrstavaju u red najuglednijih i najcenjenijih profesora. Godine 1913. postavljen je za direktora Više ženske škole u Šapcu. U mladosti Ljuba (1865) je na studijama najviše drugovao sa svojim vršnjakom Jovanom Cvijićem kasnije kumom, koji je imao veliki uticaj na Ljubu na njegova interesovanja za nauku, i bio je stalni saradnik Srpske kraljevske akademije. Sa puno entuzijazma, Ljuba se posvećuje publicističkom, kulturnom i društvenom radu a najviše sarađuje sa istaknutim kulturnim i javnim radnikom Žikom Popovićem kasnije i kumom. Pavlović je bio predsednik Šabačke narodne knjižnice i čitaonice, a zatim predsednik odbora za obnovu Vukove kuće u Tršiću i Vukovog Doma kulture u Loznici. Za njegovo ime vezano je osnivanje Muzeja i Narodnog univerziteta u Šapcu 1930. godine. Zahvaljujući g-dinu Ljubomiru Pavloviću u šabačkom velikom parku Šabac je dobio biste Janka Veselinovića i Knez Ive od Semberije (Ivo Knežević). G-din Ljubomir Pavlović pored svega što je dao i ostavio Šapcu bio je porodičan, i imao je veliku porodicu. Prva Ljubina supruga rodila je 11-toro dece: šest sinova i pet kćeri. U vreme Prvog Velikog rata, Ljubomir sa najstarijim sinom Radolavom (generacija 1.300 kaplara-student u Francuskoj, Sorbona), bili su sve vreme učesnici Velikog rata. Ljubina supruga ostaje u Šapcu sa osmoro male dece. Pri najezdi Austrougara i paljenja Šapca, baba Ljubica je sa osmoro dece iz Šapca krenula peške u bežaniju i stigla je do Leskovca, gde je u zbegu 1915. od tifusa preminula. Sve do okončanja Prvog Velikog rata, osmoro dece provelo je u sirotištu u Leskovcu bez roditelja. Baka Ljubica je sahranjena na srpskom groblju u Leskovcu gde su joj deca, moj otac, moji stričevi i moje tetke podigli spomenik. Porodica Pavlović, posle Prvog Velikog rata iz bežanije, vraća se u Šabac u porodičnu kuću, u ulici Vlade Jovanović 31 (Rabadžiluk), ova kuća se i sada nalazi u istom stanju i na istom mestu u velikom dvorištu, ali je 1936. godine promenila vlasnika kada je deda Ljubomir Pavlović preminuo. Posle Prvog Velikog rata veći broj Ljubine dece, bili su maloletni, a ostali bez majke, njih devetoro. Ljubomir Pavlović, drugi put se ženi, sa Persidom Ojdanić učiteljicom, sinovicom vojvode Petra Bojovića. Pri stupanju u brak, Ljuba pored svojih devetoro dece, koliko je bio human, usvaja siroče malu Radu, koja je u odrastanju, vaspitanju i školovanju imala isti tretman kao sva deca Pavlovića. Kao direktor šabačke gimnazije u vremenu od 1919. do 1924. godine g-din Ljubomir Pavlović je bio strog ali pravičan u školi prema tuđoj deci, a još strožiji prema svojoj deci, koja su bili đaci gimnazije. Imao je isti aršin prema svima i nije pravio nikakvu razliku, po pitanju socijalnog stanja učenika, zvanja i zanimanja njihovih roditelja. Kao profesor šabačke gimnazije od 1903. godine predavao je više predmeta: geografiju, geologiju, jestastvenicu, matematiku i fiziku, pa je po potrebi u vreme direktorovanja menjao profesore i držao nastavu. U radu sa učenicima bio je savestan, strpljiv i marljiv. Učenike je vaspitavao u patriotskom duhu. Iako se celog života bavio javnim radom, politika, koja se u Šapcu često svodila na intrigiranje, politikanstvo, karijerizam nisu ga zanimale. Strogih moralnih nazora, nije znao ni za kafanu, ni za crkvu, a za njega, Ljubu Pavlovića za njim nije išla rđava reč. Kao direktor šabačke gimnazije, od nastavnog osoblja profesora tražio je pravičnost, odgovornost, roditeljski odnos prema svakom učeniku. G-din Ljuba je profesore šabačke gimnazije, kada dođu neprikladno obučeni, neuredni, vraćao iz škole kući da se srede da se upristoji i onda da se vrate na nastavu, a on je ulazio u razred, da zameni profesora, dok se ne vrati na nastavu. Takav odnos, g-din Ljuba imao je prema svakom poslu, koji je obavljao u školi i van škole, zato je bio cenjen i poštovan u Šapcu i šire. Njegova strogost i pravičnost prema učenicima je bila kada je svoga najmlađeg sina Dragoslava Lala Pavlovića i njegovog najboljeg druga, Gidru Vasića isključio iz VIII razreda gimnazije u to vreme maturante, sada IV razred gimnazije!?? I sada posle toga, pitam se da li je moguće!?? Iduće godine 2017. je 180 godina od postojanja šabačke gimnazije, a meni i mojoj generaciji je 65 godina kada smo završili šabačku gimnaziju. Od prvih dana postojanja šabačke gimnazije bilo je dosta elitnih profesora, koji su fakultete u to vreme završili u evropskim metropolama u: Beču, Pragu, u Parizu-Sorboni. Sećam se tih elitnih profesora šabačke gimnazije: Vlaste Popovića, Dana Nikolića, Milice Mirković, Marinčevića, Pribe Radovanovića i dr. Jurija Gradova kad god prođem Masarikovom ulicom pored zgrade gimnazije, setim se svih mojih profesora, kako su nas pored vaspitno-obrazovnog procesa i znanja koja su nam na časovima prezentirala. Vaspitavali su nas o lepom ponašanju na ulici, u školi i na svim javnim mestima. Kada smo završili osmorazrednu šabačku gimnaziju, koja je, pre, za vreme, i posle II Svetskog rata, saznali smo da smo završili školu „života“ koja je bila jedna od najcenjenijih i najuglednijih gimnazija u Kraljevini Jugoslaviji i posle II Svetskog rata i Socijalističkoj Jugoslaviji. Kada mi neko postavi pitanje šta sam završio? Ja odgovorim: Završio sam školske 1951/2 „predratnu“ šabačku gimnaziju i ponosan na to, jer u to vreme bila je prava škola! Od svih srednjih škola u Šapcu najlakše je biti profesor u gimnaziji. U gimnaziju se uglavnom upisuju učenici, koji su osnovne škole završili sa odličnim uspehom. Svaki učenik koji upiše gimnaziju cilj mu je da je uspešno završi i da školovanje nastavi na fakultetu i višoj školi ili vojnoj akademiji. Sada pored elitnih profesora u šabačkoj gimnaziji, koje neke i lično poznajem, nažalost ima i profesora koji su „zalutali“ u ovu elitnu školu. Sve ovo što pišem i iznosim u ovoj kolumni istinito je i postoje pisani dokumenti! Naime o učeniku o kome pišem, razredni starešina bila je profeosr srpskog jezika Veselinka, nepune dve školske godine, ali je preminula. Za razrednog starešinu tog odelenja umesto Veselinke, imenuje se „zalutali“ profesor istorije, koji po pokazanom odnosu, prema učeniku i učenicima te elitne škole kao što je šabačka gimnazija, ne zaslužuje da obavlja vaspitno obrazovni proces! Učenik o kome pišem, kvalifikovao se za Državno prvenstvo države Srbije učenika srednjih škola, iz istorije, koje je održano u Vrnjačkoj Banji. Njegov nazovi razredni starešina prof. istorije nije ga prijavio za to takmičenje, U Vrnjačkoj Banji, razredni starešina pred samo takmičenje. U prisustvu učenika šabačke gimnazije, obraća se učeniku (svom) i glasno da svi čuju rečima: „Što si ti došao na takmičenje, kada ćeš biti poslednji“. Lepo, vaspitno, podsticajno, pedagoški od jednog (ne)vaspitača, profesora šabačke gimnazije!!?? To je sasvim isto kada bi trener pred važno, sportsko takmičenje rekao ekipi nemojte se takmičiti kada će te biti poslednji! Sramota, takav profesor, takav vaspitač vaspitava našu decu. I pored omalovažavanja i podcenjivanja učenika od strane razrednog „starešine“, pred takmičenje, omalovažavani učenik osvaja prvo mesto iz istorije na Državnom prvenstvu Države Srbije, učenika srednjih škola. Za osvojeno I mesto, učenik od države Srbije dobija diplomu, 400 evra, put u Grčku i 200 evra za predmetnog profesora, svog razrednog starešinu. Zelenaša, kaišara koji je svog učenika sve vreme potcenjivao i omalovažavao, ali je zgrabio tih 200 evra, koji je proganjani učenik osvojio i posle tog slučaja, i dalje nastavlja proganjanje učenika sve vreme od razrednog starešine, dok učenik nije završio gimnaziju. Naime na času istorije razredni starešina, učeniku „prvaku“ postavlja „morsko“ pitanje jer zna da u odelenju od 25 učenika, niko ne zna odgovor na to pitanje, napušta učionicu i kaže: „Razmišljaj, dok se ja ne vratim“. Kvarno, nepedagoški, tada prema maloletnom učeniku!! Po povratku razrednog starešine u učionicu, učenik nije znao odgovor, a razredni starešina vređa učenika rečima: „Vidiš da nemaš veze, pojma sa istorijom“. Ali ostale učenike njih 24 ne pita da odgovore na to pitanje, jer zna da i oni ne znaju. Mobing i dalje traje od strane razrednog starešine odelenja IV 7 filološki smer, nad učenikom prvakom države Srbije iz istorije. Od 25 učenika, 20 učenica, i 5 učenika, samo učenik prvak, jedini u odelenju ima jedinicu iz istorije kod svog razrednog starešine!? Po meni, razredni starešina svog odelenja, je roditelj odelenja, a Makedonci kažu: „Tatko na odelenje, a ovaj profesor o kome pišem je progonitelj učenika i ovo mu nije prvi slučaj, na atakovanje na ličnost učenika!!! Te godine maturanata u šabačkoj gimnaziji bilo je 7 odelenja, a sedmog odelenja – IV 7 razredni starešina bio je profesor istorije o kome sam u ovom tekstu pisao. Toga dana u dvorištu gimnazije fotografisanje učenika, maturanata sa razrednim starešinama i maturansko veče, oproštaj od škole. Prvih 6 odelenja učenika fotografiše se sa razr. starešinama, a učenici IV 7 jedini kao siročići bez razr. star. jer nije došao da ih udostoji, ali nije zaboravio istog dana večeru. P.S. Za ovo sve postoji dokumentacija, a upoznati su bivša direktorka gimnazije, Gradska uprava (G-đa Šobić) i Školska uprava Valjevo!
-NASTAVIĆE SE-