Od centra Šapca, na uglu Karađorđeve i Masarikove ulice, nalazi se zgrada na kojoj piše Narodna banka. Od te zgrade počinje leva strana Masarikove ulice, a završava se kod „Mačvinog“ stadiona, odakle počinje Pocerska ulica. Na mestu gde je danas zgrada Narodne banke i jednom delu crkvene porte nekada je bila šabačka pijaca. Na inicijativu tadašnjeg predsednika opštine g-dina Ljubomira Pavlovića, pijaca je izmeštena na drugu lokaciju. U Šabačkoj crkvi i crkvenoj porti (dvorištu), za vreme Prvog velikog rata, 1914. godine, kada je zapaljen Šabac, Austrougarski vojnici, zlikovci činili su neviđena i monstruozna zlodela prema stanovništvu Šapca i okolnih sela. Mnogo šabačkih porodica, krenulo je tada u bežaniju. Moj deda Ljubomir Pavlović, sa svojim najstarijim sinom Radoslavom, studentom na Sorboni (Francuska), generacija 1.300 kaplara, koji su u Prvom Svetskom ratu preživeli Albansku golgotu. Moj deda Ljuba, za vreme Velikog rata, bio je profesor Srpske gimnazije u Grčkoj u gradu Volosu, a na Solunskom frontu radio je i u Vojnoj pošti. Zahvaljujući g-dinu Ljubi Pavloviću u šabačkoj crkvenoj porti, u Masarikovoj ulici podignut je 1933. godine, spomenik žrtvama, Balkanskih i I Svetskog rata. Jedan deo moje generacije Osnovnu školu završio je 1943/44. godine u Masarikovoj ulici po okončanju Drugog svetskog rata, da bi se upisali u prvi razred niže gimnazije (sadašnji V razred Osnovne škole). Polagao se prijemni ispit iz: srpskog jezika i matematike. Od kandidata ko ne zadovolji, ne ispuni uslove za upis u prvi razred niže gimnazije, školovanje je nastavljao u Zanatskoj školi.
U to vreme po završetku Drugog Svetskog rata, u Šapcu su postojale škole: Gimnazija (osmorazredna), Učiteljska škola i Zanatska škola. Uslovi za upis u Učiteljsku školu bili su: završena niža gimnazija i položeni prijemni ispit iz muzikalnosti. Dugo godina Učiteljska škola nalazila se u Masarikovoj ulici, u zgradi gde je sada Muzičke škole. U Zanatsku školu upisivali su se sa završenih 4 četiri razreda osnovne škole. Tek u vremenu od 1946. god do 1950. god, osnovane su ostale srednje šabačke škole. U tim godinama, pored kućnog vaspitanja, edukovali smo se i na ulici. U posleratnoj nemaštinibili smo bez rekvizita za igru: lopti, bicikla, loše obučeni, bez patika, obuće i odeće, većina nas dece bili smo siromašni, bez obzira na zanimanje roditelja. U druženju nismo gledali ko je koju školu pohađao! Bez obzira na nemaštinu i siromaštvo, te naše „magareće godine“ provodili smo u zadovoljstvu. Tih posleratnih godina u našem odrastanju, nije bilo kriminala ni mnogih drugih poroka iako je bilo mnogo izazova. Željni svega udruženi, bez znanja roditelja, odlazili smo, krajem proleća, na kupanje na dve šabačke reke: Kamičak i Savu, i sami sebi, bili smo učitelji plivanja. Nažalost reke Kamička nema. Merodavni su uništili „pluća“, život grada, i sve ostalo ide lančano i prenosi se „s’ kolena na koleno“, a za greške u vreme svoje vladavine niko ne odgovara. Zaboravljaju se zasluge znamenitih ljudi Šapca, kojih više nema, a odgovorni na vlasti misle da sve počinje od njih.
Iz knjige „Znameniti Šapčani i Podrinci“, autora Branka Šašića iznosim njegov citat: „G-din Ljubomir Pavlović, ugledan i cenjen, mimo svoje volje izabran je za predsednika šabačke opštine 1929. godine. U vreme i posle ratnih godina II svetskog rata, učenici gimnazije imali su dosta rigoroznih zabrana u školi i van škole. Pored mnogih zabrana, sećam se, bila je i zabrana da ulazimo u šabačku crkvu. Ko se te zabrane nije pridržavao bio je isključenje iz škole. Sve te zabrane i propise donele su uprave škole. To je za nas bio izazov pa se tih zabrana u celosti nismo pridržavali, jer „zabranjeno voće je najslađe“. Te zabrane kršili smo bez znanja roditelja. Iako nam je bio zabranjen pristup šabačkoj crkvi, dosta vremena provodili smo na zvoniku šabačke crkve, posebno u vreme velikih hrišćanskih praznika, kada se sa zvonika crkvenog tornja oglašavalo sedam crkvenih zvona različite veličine, težine i zvuka. Zvona su se daleko čula i podsećala su građane da je praznik ili neki crkveni događaj. Sećam se, da je svih 7 sedam zvona bilo povezano a za svako zvono bio je privezan jak konopac koji je od zvona išao prema podu zvonika. Zvonjenje je bilo ručno, pomoću konopaca i bilo je potrebno 7 sedam osoba. Svako od nas kad je prvi put zvonio počinjao je od prvog zvona koje je za zvonjenje bilo najlakše i postepeno se prebacivao na sledeće zvono dok ne stigne do sedmog zvona, koje je za zvonjenje bilo najteže. Naime u svakom poslu, u životu, uvek treba ići od lakšeg ka težem. Kako smo uglavnom svi živeli i odrastali u Masarikovoj ulici Prekom šoru sprijateljili smo se i bili smo u dobrim odnosima sa crkvenjakom šabačke crkve koji nas je puštao na zvonik da zvonimo. Sećam se da se crkvenjak zvao Đuka. Napominjem da za zvonjenje nismo dobijali nikakvu naknadu, a i za ovo naši roditelji nisu znali!
Odmah do šabačke crkve odnosno crkvene porte, sada zgrada šabačkog muzeja, bilo je veliko dvorište gde je stanovalo više porodica. U kući do ulice živela je porodica, g-dina Miše Jovičića, tada šefa šabačke agencije na Savi. G-din Jovičić živeo je sa suprugom Micom, dve kćerke, Lulom i Ninom, i sinom Veljkom. Veljko je završio gimnaziju, a u Beogradu Stomatološki fakultet. U istom dvorištu 50-tih godina 20-tog veka živeo je, tada poznati advokat g-din Mile Vukosavljević. G-din Mile imao je setru Ljubicu, kasnije doktora stomatologa, koja je po završetku fakulteta otišla u Švajcarsku. Sa njima, u istom dvorištu, živela su, sa porodicama, dva poznata šabačka krojača: g-din Buda Pavlović sa suprugom i sinom Milom „Pereca“ i Ljiljanom. Po završetku gimnazije, završavaju fakultet i ostaju u Beogradu. G-din Ljuba Nikolić, krojač, živeo je sa suprugom i dva sina: Momčilom i Milanom „Zubić“(u srednjoj školi bili su moji đaci). Momčilo završava, u Beogradu, Tehnološki fakultet, i kao dipl. inženjer dugo godina radi u Zeničkoj železari. Milan je bio mašinski tehničar. U sledećem dvorištu, Masarikove ulice, bilo je molersko farbarsko preduzeće „Dekor“ u kom je tada bio zaposlen poznati fudbaler predratne „Mačve“ Dragoljub Suvajdžić Kulja, koji je imao tri brata: Cana, radnik – HI „Zorka“, Jašu pekara, Boška apotekara i sestru Micu (udatu Todorović). Svi Suvajdžići, pored zanimanja sa kojima su se uspešno bavili, bili su nadareni za muziku i pevanje a takođe njihovi unuci, takođe, su bili talentovani za muziku i pevanje. Tu u Masarikovoj ulici, u „Dekoru“ bili su zaposleni majstori: Ignjat Zajc, Samardžić, Lalicki, Đedovići otac i sin, braća Lukići, Tanasije i Nine, braća Lazarevići, Ilija i Laza sa nadimkom „Grk“, Iva Rukavina, Jovica Mostarac, Ljuba Ilić, Obradović „Mačak“ i drugi. Sa te lokacije iz Masarikove ulice „Dekor“ se preselio na novu lokaciju, između ulica Masarikove i M. Obilića, pored parka. Od svih direktora koji su bili u „Dekoru“, po mom mišljenju i mišljenju zaposlenih, najbolji je bio g-din Marko Lukić. Majstori – moleri „Dekor“-a, bili su umetnici svog zanata, pa su bili angažovani za molerski posao na velikim objektima u mnogim mestima tadašnje Jugoslavije. Bio „Dekor“? Do „Dekor“-a u Masarikovoj ulici, bilo je grafičko preduzeće „Dragan Srnić“ (štamparija). Sećam se nekih majstora koji su tada bili zaposleni u tom preduzeću. Direktor je dugo godina bio g-din Dragan Zaplatić, uspešan golman šabačke „Mačve“, koji je imao dva sina: Zara i Bobana. Majstori su bili: Voja Ilić Budža, Kosta Kujundžić, Vlada Nedeljković Džamba i Jovan Jovanović Kiseli, golman „Mačve“, kasnije novo ime Jovan Madžar Kiseli, Čeda Jovanović, koji je imao tri uspešna sina, tri lekara Nikolu koji je u Beogradu, dr. Mihaila Batu i Dragutina, koji žive sa porodicama u Šapcu. U dvorištu gde je bilo grafičko preduzeće „Dragan Srnić“ bilo je još nekoliko društvenih preduzeća. Na toj lokaciji sada je ulica Patrijarha Pavla a na uglu te ulice je Rajfajzen banka. Grafičko preduzeće „Dragan Srnić“ preseljeno je na novu lokaciju u ul. Vite Vraštanovića i nema ga više, „odletelo je“?! U sledećoj dvorišnoj kući do samog trotoara Masarikove ul. živela je poznata šabačka porodica, g-dina Đorđa Đoke Gablača. Đoka Gablač, vrhunski šabački krojač, muških kaputa, odela, sakoa i smokinga. Živeo je sa suprugom, sinom Jovanom i kćerkom Dankom. Sada u toj kući sa porodicom živi Dankina kćerka Vesna Karavidić. U sledećoj dvorišnoj kući, do Šabačke gimnazije živela je porodica Zlatković, otac, supruga i dva sina. Jedan od sinova je Bata, pravnik. Ta kuća Zlatkovića prodavana je više puta, a vlasnik dugo godina bilo je državno preduzeće „Jugopetrol“. Sada vlasnik te kuće ponovo je privatno lice! Sledeća zgrada je Šabačka gimnazija sa velikim, lepim i sređenim dvorištem ograđenim sa dve velike ukrasne gvozdene kapije, koje su preko dana uglavnom otvorene. Od vremena, kada je moja malenkost završila Šabačku gimnaziju prošlo je 64 godine. Nije mi jasna vaspitno-obrazovna edukacija, profesora u odnosu na učenike? Naime, svaki dan u isto vreme, ispred dvorišta, odnosno kapija i trotoara Masarikove ulice u vremenu od dvadesetak minuta zajednički ritual pušenja imaju i profesori i učenici. Na Kapiji do muzeja su profesori, a na drugoj kapiji, prema centru, su učenici na razdaljini od svega 10 met. I jedni i drugi su sa zapaljenim cigaretama. Procenite sami da li je ovo po bontonu, autoritativno, vaspitno, pristojno, ekološki. Jer posle njihovog pušenja ostaje na ulici gomila opušaka!!??
-NASTAVIĆE SE –
Pavle Pavlović- Paja „Labud“
prof. fizič. vasp.
