Preko puta kuće Škulića, sa desne strane Karađorđeve ulice između zgrada Narodne banke i pozorišta, u dvorišnoj kući gde je bilo više stanara stanovala je porodica Pantelić, supružnici učitelji: Aca i Rada sa dvoje dece, sin Mile „Mikačić“ i ćerka Buba. Mile je bio zaposlen u šabačkoj „Elektrodistribuciji“, a Buba je bila zaposlena u apotekarskoj ustanovi u Šapcu. Na levoj strani bila je frizerska radnja, frizera, Pavla Petrovića „Paća“. Preko puta „Paćetove“ radnje nalazila se kuća poznatog doktora Čede Kneževića. Frizerska radnja majstora „Paća“ bila je poznata ne samo u Šapcu već i u drugim mestima u Srbiji. U „Paćetovoj“ radnji usluge su tražili najviše sportisti, ne samo iz Šapca i okoline, već i vrhunski sportisti iz Beograda i iz drugih mesta, tada celovite Jugoslavije, i inostranstva koji su dolazili u goste kod svoje rodbine na više dana. U frizerskoj radnji majstor „Paća“ od ranih jutarnjih sati znalo se, šta se sve dešavalo i šta se zbivalo u Šapcu od Kamička do Donjeg šora i od Prekog šora do Baira. U pričama malo se i dodavalo, ali se nije preterivalo. Nisu bile lovačke priče već uglavnom pričalo se o istinitim događajima. Kod „Paća“ u radnji tematika broj jedan bio je fudbal – „buba-mara“. Šezdesetih godina 20-og veka u Šapcu su postojali fudbalski klubovi: FK „Mačva“, FK „Radnički“, FK „Trgovački“ i FK „Borac, klubovi koji su se po postignutim rezultatima takmičili u fudbalskim ligama. Majstor „Paće“ iako je skoro svakoj mušteriji znao ime uvek se obraćao više puta relima: „Lepi, lepi“…“ Majstor „Paće“ pravilno je govorio ali vrlo neobično i po tome je bio interesantan i vrlo ga je bilo teško imitirati. Mali rastom ali uvek uredan, sa čistom dužom kolmovanom kosom, namirisan kolonjskom vodom „šanuar“ (crna mačka) i „pokošeno seno“. U to vreme samo su te dve kolonjske vode mogle da se kupe u Šapcu. Imao je uglavnom stalne mušterije za brijanje i šišanje, a bilo je i drugih koji su tražili njegove usluge. U berbernicu (su) dolazili mnogi da pročitaju dnevnu i nedeljnu štampu i da čuju neku novost i da oni „proture“ koju, obavezno u dijalogu sa „Paćetom“ i mušterijama, koji su čekali da dođu na red za brijanje i šišanje. Pojedini ljudi, poznanici, prijatelji i sportisti iz raznih krajeva grada, zakazivali su u „Paćetovoj“ radnji, da se vide, dogovore iako nekim od njih nisu bile potrebne usluge majstor „Paćeta“. Kada u jutarnjim časovima otvori berbernicu a mušterija nema majstor „Paće“ izađe na ulicu ispred radnje, da svakog od prolaznika ljubazno pozdravi i uputi im kompliment, posebno ženskim osobama i to sve u superlativu, što je svakom godilo. Majstor „Paće“ neženja živeo je kao „vuk samotnjak“ ali bio je zadovoljan životom koji je svakodnevno vodio. Bio je strastveni navijač šabačke „Mačve“. Uprava „Mačve“ i prvotimci legende tada šabačke Mačve, uvažavali su majstor „Paća“, družili su se sa njim i odlazili su zajedno kod svojih zajedničkih prijatelja na slave i proslave. Svakodnevno u njegovoj radnji bilo je uvek nekog od prvotimaca FK „Mačve“. „Mačva“ kad god je gostovala i igrala utakmice na strani „Paće“ je uvek putovao zajedno sa igračima „Mačve“, bio je Mačvina maskota. „Paće“ je mnogo voleo „Mačvu“, voleo je sve igrače a od igrača najviše je voleo Voju Rogića, pa su mu igrači „Mačve“ „prišili“ ime „mali Rogić“, što je on rado prihvatio. U to vreme u Šapcu bile su čuvene fudbalske utakmice između ekipa radnih kolektiva, radnika raznih zanimanja. Utakmice su se igrale na igralištu FK „Mačva“, uz veliki broj gledalaca. na te utakmice pored građana šapca dolazili su i zaposleni iz raznih organizacija. Ekipe koje su igrale utakmicu polazile su uvek od centra Šapca pešice do „Mačvinog“ igrališta. Najpoznatije ekipe bile su ekipe: berbera, kelnera, šnajdera, šustera, pekara, mršavih i debelih, između pravnika gradova, Šapca, Sremske Mitrovice i drugih. Utakmice između kolektiva uglavnom je sudio šabački sudija, tada ekonom FK „Mačve“, Živorad „Žića“ Jovanović. Žića je sebe nazivao „labelo“, umesto „lobelo“, Lobelo je bio čuveni italijanski fudbalski sudija, u to vreme jedan od najboljih svetskih fudbalskih sudija. Najinteresantnija fudbalska utakmica između radnika raznih zanimanja bila je utakmica između šabačkih frizera i kelnera. Sećam se jedne utakmice između frizera i kelnera. Kapiten frizera bio je majstor „Paće“ a kelnera kapiten je bio Mića Ručnov-„Rč“. Obe ekipe bile su zajedno u dogovoreno vreme na centru Šapca. Krenule su od centra Šapca zajedno do igrališta „Mačve“. Tehniko kelnera bio je na čelu ekipe, jahao je magarca a oko vrata imao je venac crvenih paprika, a preko ramena drvenu izrezbarenu čuturu, tkanu šarenu torbicu. Veliki broj Šapčana pratio je obe ekipe. U ekipi frizera pored kapitena „Paćeta“ i ostalih igrača bio je i poznati Šapčanin Boško Kovačević „Bara“ stric poznatog golmana šabačke „Mačve“ „Japanca“. Od centra do igrališta „Mačve“ najduža šabačka ulica je Masarikova, dužine 1 km. Sa obe strane Masarikove ulice ekipe frizera i kelnera pratio je veliki broj građana Šapca, jednom rečju to je bio pravi spektakl. Svaki fudbalski susret između frizera i kelnera, od početka pa do završetka utakmice bio je doživljaj, ne samo za gledaoce već i za same aktere susreta frizera i kelnera. Od prvog minuta igre, početka utakmice kapiten frizera i centarfor na svakoj utakmici, uvek je bio majstor „Paće“. Na početku utakmice majstor „Paće“ zauzimao je istovetnu pozu kao i Voja Rogić. Čekajući znak sudije da igra počne „Paće“ je pored lopte na centru terena, stajao je u raskrečenom stavu, a dugački šorc je rukama podizao od kolena do sredine butina i čekao da sudija da znak pištaljkom da je utakmica počela, pa da uputi loptu svom saigraču. za sve prisutne svih devedeset minuta igre prenos utakmica vršila je razglasna stanica. Ako bi za ekipu frizera bio dosuđen kazneni udarac (penal) izvođač toga slobodnog udarca uvek je bio „mali Rogić“ (Paće). Po završetku svake utakmice majstor „Paće“ za sve prisutne preko razglasne utakmice davao intervju. Odmah posle svake odigrane utakmice, koju su igrali frizeri vršila se analiza o regularnosti, rezultatu, propuštenim šansama. Analiza utakmice bila je vrlo stručna, sastavljena tada od vrhunskih fudbalera, legendi šabačke „Mačve“. Uglavnom jedan od učesnika analize pored ostalih fudbalera koji su gledali utakmice frizera bio je legenda šabačkog fudbala Sava Stefanović. Sava Stefanović od svih šabačkih fudbalera, jedini je evidentiran u svetakoj enciklopediji fudbala i jedini je od svih fudbalera ostao do kraja života u „Mačvi“, veran šapcu, ali je zaboravljen od Šapca. Navešću samo u ovoj kolumni dva slučaja u vezi save Stefanovića, kao i drugih velikana šabačkog fudbala: Dušana Stankovića „Pende“ i Stevana Vilotića – „Ćela“. Pitam se a i mnogi drugi građani Šapca pitaju odgovorne za sport u gradu i njihove nadređene šta se desilo, što se više ne održava Memorijalni turnir pod nazivom „Sava-Penda-Ćele“. Na tom turniru su učestvovali poznati fudbalski klubovi: „Crvena zvezda“, „Partizan“, „Olimpija“ (Ljubljana), „Mačva“ i drugi. U to vreme kada je šabački fudbal imao ugled u Jugoslovenskom fudbalu, za dobrobit šabačkog fudbala, na inicijativu g-dina Save Stefanovića pri fudbalskom klubu „Mačva“ osniva se pionirsko-omladinska fudbalska škola „Nikola-Stefanović-Pinja“, jedina pkola fudbala takve vrste u Opštini Šabac. Direktor te škole bio je Sava Stefanović. Iz te škole izašli su mnogi vrhunski fudbaleri, koji su kasnije bili igrači „Zvezde“, „Partizana“, „Hajduka“ i drugih klubova tadašnje Jugoslavije: Paja Grubješić, Arsenović- „Masni“, Zoran Jelikić, Zoran Bingulac, Z. Vještica, Trišić, Vasura, Mićić Stevan, Bata- „Mašala“ i mnogi drugi. Škola je bila besplatna. Sportsku opremu za treninge, utakmice članovi škole „Nikola Stefanović-Pinja“, dobijali su besplatno. Iz te škole ja mogu da kažem bilo je fudbalera za „izvoz“. sada u opštini Pabac ima koliko ja znam oko deset pionirsko-omladinskih pkola a fudbala ima, ali nije na glasu. Članovi tih škola koji treniraju, za treniranje plaćaju članarinu i kupuju sami za sebe opremu. Iz ovoga se vidi stanje u šabačkom fudbalu pto pokazuju godinama rezultati šabačke „Mačve“. Čudi me da bivši igrači „Mačve“ koji su potekli iz škole „Nikola Stefanović „Pinja“, koji se sada pojavljuju u šabačkim medijima ne pitaju šta je bilo sa Memorijalnim turnirom, „Sava-Penda-Ćele“ i pionirskom fudbalskom školom „Nikola Stefanović „Pinja“ kojih više u Šapcu nema. Zato u gradu na severu Bačke, Subotici svake kalendarske godine proslavlja se Memorijal posvećen Šapčaninu Stevanu Vilotiću „Ćelu“- Memorijal „Stevan Vilotić „Ćele“. U moje ime i mojih Šapčana Subotičani, hvala Vam što niste zaboravili legendu fudbala, a u pogledu na Vas i drugi treba da se sete legendi i da ne zaboravljaju sportske velikane.
P.S. Ove kolumne su autentične. Poklanjam ih čitaocima lista i porodicama, da se poznata imena Šapca ne zaborave jer mnogih više nema među nama.
NASTAVIĆE SE
Pavle Pavlović-Paja „Labud“, prof. fizič. vasp, u penziji