Dve Srbije: slikom i brojevima
Dugo najavljivani najveći skup ikada, onaj od 11. do 13. aprila, pokazao je uz svu moć režima – njegovu nemoć. Reče predsednik Vučić da je ovaj skup nadmašio onaj od 15. marta, i to će slikom i brojevima dokazati?! I pokazao je… dodatkom jedinice ispred stvarnog broja prisutnih. Koristeći tobož podatke policije, a oni, naravno, nisu kredibilni zbog svog sasluživanja režimu, izreče predsednik nešto u svom maniru otvorenih laži, tipa: da nije rekonstruisna nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu; da je policajca u civilu udario student; da nije bilo korišćenja zvučnog topa 15. marta… A baš u 12. minutu odavanja počasti žrtvama u Novom Sadu desio se taj vandalski čin, a gle, po mišljenju vlasti odglumljena panika hiljada građana u Ulici kralja Milana.
Tek se sada utvrđuju činjenice o tom događaju, sa više od tri hiljade svedoka, i jasna je još jedna besramna laž režima. Zbog toga praktično nije završen taj veličanstveni skup, koji je trajao od impozantnog dočeka studenata u petak, i nikada brojnijeg i emotivnijeg susretanja 15. marta. A desio se uprkos najavi krvoprolića i nereda, što tobož nije izazivanje panike, zabrani vozova i međugradskih autobusa, kao i javnog prvoza u prestonici, i, naravno, svako je ovde došao o svome “ruvu i kruvu”.
Za predsednički skup obezbeđen je besplatan prevoz a pride i neka dnevnica, hrana, piće, spavanje u šatorima, uz svu logistiku lokalnih samouprava, medijsku promociju, puno učešće javnih preduzeća i institucija… I opet ne bi ni pedsetak – šezdesetak hiljada ljudi, što svedoči i Arhiv javnih skupova. I to je dosta jednostavno izračunati, površina i prosek prisutnih.
Izvan brojki i računice je onaj kvalitativni pristup, atmosfera, pozitivna energija, solidarnost, empatija… Tu je još ubedljivija pobeda studenata, oni su Srbiju podigli na noge, doneli joj nadu i radost. Dovoljno je to bilo videti u Novom Pazaru, kao nikad Sandžak je pokazao svu svoju dobru dušu upravo zahvaljujući studentima i srednjoškolcima. A hodoljublje se nastavlja već u Kraljevu, I ko zna gde još…
U međuvremenu studenti su prokrstarili Evropom do Strazbura, obradovali čitavu dijasporu, koja je mahom pobegla od ovakve vlasti, probudila nadu da će se vratiti u maticu. Takođe će upozati i evropske institucije šta se sve ovde dešava i otkuda masovni protesti. Zahtevi studenata nisu ispunjeni. Sud nije prihvatio optužnicu, a tužilaštva kao da su se trudila da ne radi po slovu prakse i zakona, već po diktatu predsednika države; napadači na studente FDU, njih troje, dobili minimalne kazne, dvoje oslobođeni, a još desetak nije identifikovano, i, kao nisu prepoznati da su organizovana grupa.
Da se radi o farsi režima su i izneti predsednikovi zahtevi, kao, na primer, onaj o poštovanju Ustava i zakona. Prvi koji krši Ustav je predsednik države Aleksandar Vučić, jer bi unutrašnju i spoljnju politiku trebalo da vodi Vlada Srbije. To očigledno nije, jer i novi sastav tzv. Vlade ni o čemu se neće pitati, a štaviše po nekim imenima prosto se izruguju ne samo studentima nego i ostalim građanima. Predsednik obeća i tužbe protivi tužilaca, i gle, opet mimo Ustava jer je pravosuđe treća grana vlasti, i nezavisna od izvršne vlasti koja je podjarmila i onu zakonodavnu…
I tako u krug, režim koristi sve represivne metode, i neće da ispuni zahteve studenata, jer bi sami sebe uhapsili na duži rok. Pitanje za mnoge, a kad će to studenti svirati kraj. Skupovi od 15. marta i onaj od 12. aprila pokazali su da je ona fama o većinskoj, naprednjačkoj Srbiji, još jedna laž, a ostaje neki novi poziv dovoljno ubedljiv za kraj ove vlasti.
Dragan Eraković
