Neko drugi već nam je podelio karte.
A na osnovu svih ovdašnjih, skromnih znanja istorije, učiteljice života, izgleda da je tako od vajkada. I da se to, zadugo, barem na tim našim, ukletim prostorima, neće promeniti. Šta činiti, ili, možda, ne činiti?! Tamni vilajet.
Siguran sam, potpuno uzalud, uvek sam glasao za svekoliki mir, nasušno nam potreban.
Umesto buke i svakodnevne žurbe, prevelike trke za novcem, želja za nerealnim pobedama, neslaganja, svađa.
Umesto neiznuđenih, ishitrenih i nedovoljno promišljenih činjenja, koja čestite ljude, dugoročno, izvesno vode u nespokoj, stid i kajanje.
Umesto toliko pogrešnih i skroz nepotrebnih ratova, porušenih i zapaljenih domova, konačno više ničijih.
Prestali smo i zaboravili da se družimo sa prirodom, da samo sedimo na nekom proplanku i slušamo tišinu, budeći se, gugutke, slavuja, kraj potoka bajkoviti zvuk potočare. Utopija.
Da volimo ljude, veverice, ptice, leptire, sunce, bele oblake i toplu letnju kišu. Utopija, još jedna.
Ne moramo valjda da baš mi uvek budemo u pravu, najpametniji, bolji i lepši od njih, nekih drugih, nekad i izmišljenih neprijatelja, zauvek neshvaćenih i dalekih. Među kojima baš niko da valja, i niko ne razmišlja kao mi!?
Zanemarujući te neprijatelje, stvarne ili izmišljene, nekada smo razgovarali gledajući se u oči, sada ćutimo, lajkujemo samo objave naših, gledamo u pametne telefone.
A oni ipak nemaju najvažnija rešenja.
Konačno, takvi, zbunjeni i neodlučni, šaljemo svoju decu u školu i život. Od nas oni sudbinski nasleđuju samo tu večitu nervozu, nespokoj i nerealna očekivanja nekih boljih vremena.
I njima će neko drugi podeliti karte. Cirkulus viciozus, za one koji nisu učili latinski, začarani krug.
Šta li sam govorio svojim đacima? Onako usput, u pauzama izlaganja prevelikih matematičkih mudrosti.
Vreme, “koje teče i ne vraća se”, možemo potrošiti:
- žaleći se na te loše karte,
ili:
- trudeći se da sa njima odigramo što je moguće bolje.
Toliko ispravno, da liči na utopiju.
