Nekada davno, u srednjem toku Drine živeli su gorštaci sa svojim porodicama. Imali su razna bogatstva, šume, plodne njive, stoku, bistre vode, čeljad svoju, kumove i prijatelje.
Najvrednije od svega što su imali bila je REČ.
Ispečena i izrečena REČ bila je tvrđa od granita iz Krša, i merodavnija od bilo kakvog potpisa na papiru sudskom.
Kad iz mozga i glasnih žica izađe preko jezika i usta, REČ bi postala zakletva, skoro kao i reč Božija u Svetom Pismu.
Data ČASNA REČ nekome, nije se mogla povući, čak ni po cenu ogromne štete onome ko je izgovori. Ko bi to pogazio, izgubio bi čast za navjek i bio bi prezren i proklet.
I, dođe vreme današnje. REČ posta BEZ REČI.
BEZ REČI Azbukovčani, prošle zime, prećutaše lažirane ostavke vlastodržaca zarad nepotrebnih vanradnih lokalnih izbora. BEZ REČI narod primi u svoje kućice nepostojeće ljude, ko zna odakle, pusti ih da glasaju i da, u njihovo ime, svoje probleme naprave još većim.
BEZ REČI odobri narod da, oni što ostavke dadoše, ponovu prvi stanu na liste i ponovo im isti vladaju.
Uskoro će BEZ REČI narod uzimati odjave iz svoje đedovine i ići da se prijave i glasaju negde gde im vlast naredi. Negde gde će nekome njihove probleme načiniti još većim.
Nestade REČI, naročito ČASNE REČI, jer nje bez ČASTI i nema.
REČ ko ZAKLETVA, posta DELO sa KLETVOM – RĐOM KAPO DOK MU JE KOLJENA.
I dolazi, brzo, vreme buduće. U srednjem toku zagađene Drine, živeće šačica gorštaka bez svojih porodica, sa neobrađenim njivama, bez stoke i bistrih izvora, bez kumova i prijatelja. BEZ REČI će gledati čeljad koja odlaze u tuđinu, da se nikad ne vrate, i sedeće na grobljima onih, svojih, kojima REČ bi najvrednija.
Biće ovo ubrzo, ČASNA REČ.
Boban Smiljanić
