Srpski Vidovdani
Onaj Vidovdan na Kosovu 1389. postao je mit, a istorija ne govori o nekom sudbinskom porazu Srba. Doduše Srbija je postala vazal, kao i mnoge druge države. Šesto godina kasnije, 1989, opet je neki mit u pitanju, kao najveći okup Srba, na Gazimestanu, gde se govorilo o milion i po onih koji su tapšali Slobodanu Miloševiću.
Onda su došle devedesete, gde su umesto ekspresnog puta u Evropu došli ratovi, hiperinflacija, siromaštvo i beda od koje se Srbija još nije oporavila. Kao opomena došlo je izručivanje Hagu tog istog Slobodana Miloševića, na Vidovdan 2001, ali kao optuženika za ratne zločine…
Ovoga puta okupljanje za Vidovdan pozivaju studenti koji su probudili Srbiju, uneli nadu u bolje sutra, i to podnoseći veliku žrtvu gubitkom školske godine. Međutim, znaju oni da ako ovu bitku izgube onda ju je i na duži rok izgubila i Srbija srljajući u sve dublji totalitarizam.
Ovo je i svojevrstan nastavak velikog, kako kažu najvećeg skupa u ovom veku, od 15. marta, gde je zvanično bilo više od 300.000 ljudi. I to brojeno u jednom trenutku, a skup se održavao čitavog dana, i uprkos svim mogućim preprekama koji je režim postavljao: zabranu vozova, međugradskog autobuskog kao i prestoničkog saobraćaja, pretnje krvoprolićem…
I nadasve režim je učinio da se prekine odavanje počasti žrtvama na železničkoj stanici u Novom Sadu, a još se spekuliše da li je bilo „zvučnog topa“. U međuvremenu studentski zahtevi su dopunjeni zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima, gde je opštenarodni pokret prerastao u politički pokret, i gde studenti najavljuju svoju listu, naravno bez ličnog učešća na njoj.
Jasno je da su prvobitni zahtevi odbačeni od režima, umesto optužnice za korupciju i kažnjavanje vinovnika ovog nedela pretvorilo se u običnu farsu, gde su političari izuzeti, a napadači na studente FDU izmakli su svakoj pravednoj osudi.
Izbori u Kosjeriću i Zaječaru pokazali su da režim nastavlja po starom, krađom, kupovinom glasova i ucenama, dok je izbor Saveta REM-a postao uobičajeni igrokaz, uprkos zahtevima Evropske zajednice. Režim, oličen u Aleksandru Vučiću, pravda se da od izbora nema ništa dok se ne posvršava EKSPO, a zapravo je u igri nova velika krađa sa ulogom od 17 milijardi evra.
I uprkos nepromenjim, a nepoštenim i nedemokratskim izbornim uslovima, studenti su uvereni da baš toliko režim ne može da pokrade izbore. Oni su učinili sve: trčeći, hodajući, vozeći bicikle, organizovanjem brojnih skupova po gradovima, kao najbolju izbornu kampanju.
S druge strane to znači barem 200.000 novih aktera na političkoj sceni, sa umnožavanjem ovog broja za roditelje i bližu rodbinu, kao i onaj do sada nedirnuti rezervoar apstinenata.
Svakako da će skup u Bogradu na Vidovdan biti odlučujući pokazatelj dalje sudbine Srbije jer studenti kao i srednjoškolci uložili su sve što su mogli za najplemenitiji cilj, a naravno uvek bude i onih drugih, koje je bolje prećutati.
Dragan Eraković
