SA SLOBODANKOM RAKIĆ ŠEFER O NOVINAMA U SLIKARSKOM RADU I VELIKOJ PORODIČNOJ RADOSTI
Slobodanka Rakić Šefer (1953), dobitnica najprestižnijeg priznanja u srpskoj kulturi, Vukove nagrade za 2020. godinu, prvi je šabački magistar slikarstva i umetnica prepoznatljivog likovnog izraza i samosvojnog načina promišljanja. Priredila je više od sto samostalnih izložbi, a slike su joj u privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Sa Mačvankom rođenom u mačvanskom selu Duvaništu, Šapčnakom po odrastanju i školovanju, razgovarali smo u nameri da saznamo šta novo sprema.
– Intenzivno slikate, uprkos vrućini, jer za oktobar spremate samostalnu izložbu koja je zakazana u Domu vojske u Beogradu. Tokom pet decenija stvorili ste devet različitih ciklusa, a ovoga leta okrenuti ste pejzažu?
– Znate i sami da sam do sada pejzaže jedva dotakla. Sve dosadašnje cikluse Bog mi je u ruke davao, a onda sam se setila da u istoriji umetnosti nema ni jednog jedinog velikog slikara koji se nije ogledao u pejzažu. Pejzaž je najčarobnija Božja bašta, on je uvek dobitna kombinacija u opusu svakog slikara jer korespondira sa bilo kojim vremenom i prostorom. Pejzaž je savršena Božja harmonija sa večnim zakonitostima koje se neće promeniti osim ako Gospod drugačije odluči. Zato sam i sama osetila potrebu da malo obuzdam maštu, da napravim presek i zaokret u svojoj umetnosti, da se povežem sa pejzažom a preko pejzaža i sa prethodnim i eventualno budućim ciklusima.
Molila sam Boga da mi da ideju da dedinu livadu sa zlatnim klasjem ovsa, njegov bagremar i vinograd, šljivik i prašnjave puteljke između brdovitih njiva, sve one bele kolibe, malinjake, kupinjake, sve one domaće životinje koje su se bezbrižno šetkale po babinoj gradnici, voćnjaku i vinogradu, sva ona cvetna dvorišta, svu onu raskoš iz Lipolista sa babinim tufnastim šerpama i loncima prepunim muškatli i kaktusa, lozica i lijandera, dakle, kako svu tu raskoš likovno da osmislim. Kako da sve to bude likovno zanimljivo a ljudima blisko, da im bude na korist i spasenje?! Kako, jer nema čoveka koji ne voli Van Gogova žitna polja i perunike, Renoarove bulke, Moneove lokvanje i glicinije.
– I onda vam se dogodila čarobna Tamnjanica, susret koji je oživeo detinjstvo u Lipolistu i iznedrio novi stvaralački ciklus?
– Baš tada je stigao poziv iz RTS-a da učestvujem u likovnoj koloniji RTS – Pigmalion u selu Tamnjanica, na jugu Srbije. Tako je susret sa poljima lavandi bio odlučujući za moje nove slike.
Bila sam opčinjena tom neobičnom, moćnom ljubičastom lepotom polja lavandi, vinogradima, poljima timijana, žalfije i već precvetalih ruža i perunika. Valovita brda su slična našoj Mačvi i Pocerini, ali, lavande se moraju lično doživeti.
Tamo nisam slikala, samo sam hodala između njiva, posmatrala, upijala i divila se toj Božjoj raskoši. Ideje su potom same dolazile, polako i postupno. Tamnjanica je malo i simpatično selo u kome ljudi obnavljaju svoja seoska domaćinstva a počeli su da vraćaju i domaće životinje. Jedan petao me je svakog jutra budio u ranu zoru, a onda sam ga gledala kako predvodi lepe koke između žbunova lavandi. Mačke i kuce su se takođe šetkale između ljubičastih redova lavandi. Prizori, baš kao iz mog najranijeg detinjstva.
– U Tamnjanici ima i sijaset drugog bilja, a sve je postalo – slikarska insperacija?
– Pre lavandi u Tamnjanici se beru lekovite biljke poput timijana, kamilice, žalfije, bosiljka, ruzmarina, perunike, i mirišljave ruže od kojih se dobijaju destilati za poznate francuske parfeme. Od mirišljave ruže moja baba Katarina je u Lipolistu pravila slatko, koje sam ja krišom jela i katkad prazne tegle sakrivala negde u bašti. Da, sve je bilo povezano sa mojom Mačvom. A još kad sam u Tamnjanici videla i košnice, mojoj radosti nije bilo kraja. Tako sam počela da radim pejzaže lavandi kao prizore, kombinujući ih sa raznim životinjama uz koje sam odrastala, povezujući ih i sa svojim ranijim ciklusima: stolicama, košnicama, paunovima i drugim pticama, belim miljeima, knjigama. Jer, u lavandama se ljudi opuštaju od nagomilanog stresa, u njima se spava, odmara, meditira, u njima se leče i zaceljuju duša i telo. Usred lavandi se prave paviljoni za odmor a u neposrednoj blizini moteli i hoteli. One su mesto venčanja, mesto opuštanja i vrlo korisne dokolice. Same za sebe, lavande su misteriozne, a Bog im je dao da osim energije i lepote budu korisne i lekovite, da u harmoniji održavaju um, dušu i telo. I sama tome težim radeći na svojim slikama.
– Kako ste uspeli da izbegnete klasičan pristup pejzažu?
– Tako je ispalo, jer me je sama suština lavandi navela i dovela do zanimljivih kombinacija sa onim što sam do sada radila. I uspela sam skoro sve da objedinim sa lavandama, osim delfina i morskih dubina. Ali, ko zna? I to se može kombinovati jer lavande vole I blizinu mora i morsko plavetnilo. Lavande su obogatile i moju paletu, probudile su mi ljubičastu boju i sve njene nijanse koje sam do sada koristila ponegde na ljubičastim grozdovima hamburga i bagrine. Tema je tražila i pronašla, i kolorit i način rada.
– Slike sa lavandama, novinom u vašem stvaralaštvu, radite već godinu dana i reakcije su izuzetne. Ovih dana, međutim, imate još jedan veliki razlog za radost i ponos. Otkrijte, koji?
– Da. Tamnjanica je postala simbol za lavande, a ljubičasta boja se smatra kraljevskom bojom i simbol je bogatstva i visokog ugleda. A mene je ovih dana iznad svega obradovala vest da je moj unuk Teodor Damjanov, koji u mnogome liči na mene, postao đak generacije u Osnovnoj školi Dule Karaklajić u Lazarevcu. Već od trećeg razreda počeo je da se takmiči skoro iz svih predmeta, osim – zamislite – iz likovnog. Pobeđjujući na raznim školskim, opštinskim, gradskim i republičkim nivoima, postižući prva, druga i treća mesta, osvojio je više od 30 nagrada. Sa radošću i verom u sebe spremao se da ih osvoji još nekoliko u osmom razredu, ali su sva takmičenja bila ukinuta zbog neregularne školske godine. No, svejedno, i ovako je imao višestruko više diploma od bilo kog svog vršnjaka u istoriji te škole.
Lepo je kad deca žele nesto da postignu sama, i kada bez ičije, osim Božje pomoći, krče sebi put kroz ovu zastrašujuću džunglu života. Tako sam se i sama borila kroz sve ove godine, zahvalna Bogu što me je neprestano podržavao i davao nove ideje i novu energiju. A da je moj Teodor poseban, znala sam čim se rodio. Kada je imao samo nekoliko meseci primetila sam da je svojim nebesko plavim okicama gledajući u mene, gledao kroz mene. To me baš potresalo, ali, takva su ”kristalna deca’’ koja nam je Bog poslao. Zbog njega sam danas, zaista presrećna!
Živana Vojinović
