STO GODINA OD ROĐENjA NAJBOLjEG ŠABAČKOG ATLETIČARASVIH VREMENA
Dvadesetprvi vek, tehnološka dostignuća, biomedicina, suplementi, uslovi vanzemaljski u savremenim teretanama. Kada je reč o atletici, naše vitke i tanane nožice, ne mogu više ni potrčati ako ne skakućemo i ne trčimo po adekvatnoj podlozi koja je gumirana i koja čuva naše gležnjeve i kolenca, da se jadni ne povredimo. Šabac je konačno dobio tartan stazu, štoje značajan napredak u odnosu na izanđali „rupkor“, postavljen još krajem 60-tih na gradskom stadionu. I taj „rupkor“ u to vreme, onako lep i nov tih 60-tih, bio je sam po sebi čudo i pretpostavka da će se konačno postizati vrhunski rezultati i da će rekordi padati kao od šale. Da li možete da zamislite koja je razlika za trčanje jednog atletičara, sprintera ili skakača u dalj ili vis, između zemlje, šljake i gumirane podloge? Nepojmljive su razlike! Danas na gumiranoj podlozi, imamo svi na sebi, od rekreativca do profesionalca, modernu opremu, koju gotovo i ne osećamo na sebi. Sve se to danas meri u gramima, dres, šorts, patke ili sprinterice. Trenira se naporno, uz savremene startne blokove, dobra zaletišta, uz budno oko nekoliko trenera! I kada posmatrate taj period od 50 godina ozbiljnijeg atletskog razvoja u našem gradu, zaključićete da je samo nekolicina Šapčana, za ovih pola veka, npr. preskočilo 7 metara u skoku u dalj. Sa tim i takvim saznanjem i takvim parametrima, razmislite malo o činjenici da je tamo neki, golobradi dečak, 30-tihgodina prošlog veka, „sedmicu“ preskakao kao od šale! Sukneni šorts, teške patike koje liče na kao sprinterice, gruba majica koja bi trebala da bude dres a pod nogama teška podloga koja proklizava i koja se lepi za patiku i kojoj moraš svaki put dobro da istreseš đonove, da ti ne smeta i bude iole lakše. Dragutin Lazarević – Cakan je u takvim uslovima, 100 metara trčao 11,0 a skakao u dalj 7 metara i 17 centimetara! Više ništa, posle ovih činjenica, ne treba govoriti o atletskim dostignućima Cakana Lazarevića, maturanta šabačke gimnazije, krajem 30-tih godina prošlog veka. Prvak Balkana, rekorder Jugoslavije, atletska zvezda u usponu ali i drugi svetski rat i nažalost, tragična sudbina… O Dragutinu Lazareviću Cakanu, koji je spadao u red najtalentovanijih svetskih atletičara, ne treba da pričamo šta je sve mogao da uradi u sportskom smislu, već da žalosno pa i besno konstatujemo, da je sudbina nekome maćeha, kurva, loš usud a nekome, takođe ničim zasluženo, med i mleko. Da, Cakana su streljali fašisti, u Prnjavoru 1941. godine a da još nije bio napunio 23-ću. Bio je student DIF-a, atletski reprezentativac, sportista od glave do pete i osoba za primer u svakom smislu. 15-tog decembra 2018-te, biće tačno 100 godina kako se ovaj sportski velikan rodio na Bairu, u ulici Janka Veselinovića, gde je potom, na danas zatrpanoj Dudari, sanjao snove o zvezdanim sportskim visinama. Hitlerov streljački vod je te snove zauvek prekinuo i sprečio da danas, 80 godina kasnije, pričamo da je eto, godišnjica rođenja nekadašnjeg Evropskog rekordera, profesora fiskulture i sjajnog trenera. Da nije bilo tog zlikovačkog plotuna, danas bi njegova deca, unuci i praunucisa ponosom, na nekim svečanim akademijama u njegovu čast, sedeli u prvim redovima, držeći njegovu sliku. Da, tako malo i tako mnogo je trebalo da se sve to ostvari. Večita žal i tragedija. Raznim sportskim savezima i sportskim delatnicima, kreatorima javnog mnjenja poruka, da je najveće zlo zaborav i neodgovornost prema prošlosti! Ne počinje život od nas! Neka je večna slava i hvala Dragutinu Lazareviću Cakanu. Srećan ti rođendan, tamo negde među zvezdama, legendo, kada već ovozemaljske rođendane tako reći nisi ni imao! Hvala ti što si postojao, tako uraganski i tako moćno, nažalost kratko ali i to je bilo dovoljno da uđeš u red besmrtnika!
Dragutin Lazarević— Cakan državni rekorder u skoku udalj i državni reprezentativac.
Kao šenestogodišnjakizlazi prvi put na sportsku scenu kao gimnastičar, član ondašnjeg Sokola. Na prvim župskimtakmičenjima 1934. godineu Beogradu osvojio je 17 mesto u konkurenciji 94 takmičara. Odmahposle toga postao je atletičar najpre šabačke „Mačve“, a iza toga učlanio se u sekciju „Jugoslavije“ uBeogradu.
U Pančevu 15.maja 1938. godine,Lazarević je skočio tačno sedam metara, pa je učestvovao na Balkanskim atletskim igrama u Beogradu. Osvojio je 5mesto sa daljinom 6,53 metra. Godinu dana kasnije ma Balkanskim igrama u Atini, takođe osvaja peto mesto sa daljinom 6,38 metara.
Svoj najbolji rezultatu skoku udalj postigao je u Beogradu 22.juna 1940. godinena atletskom meču Jugoslavija — Mađarska, kadaje skočio udalj 7,03 metra i zauzeo drugo mesto, a bio je drugi i u troskoku daljinom14,07 metara.
Lazarević je upisaoPravni fakultet u Beogradu1938. godine, a kasnije prelazi na Državni institut za fizičku kulturu da bi lakšemogao da trenira i putuje na takmičenja. I kada se očekivao njegov dalji uspon inapredak u evropske atletske vrhove izbio je Drugi svetski rat.
Po pričanju njegovihdrugova 18. avgusta bio je u Šapcu i svi zajedno su se dogovorilida napuste grad i odu na selo i potraže vezu sa partizanskim odredom. Kaznenaekspedicija nemačke fašističkevojske približavala se Mačvi. Lazarević obveštava drugove da sam ide u Prnjavor gde ćeih sutra sačekati, ali ga oni nisu zatekli živog.
Odredi fašističke vojske stigli su u Prnjavor i izvelisve muškarce iz kuća. U grupi sa 110 meštana sela Prnjavora nalazio se i DragutinLazarević. Pre streljana stroju je prišao jedan folksdojčer koji je prepoznao Lazarevića i pozvao ga da izađeiz stroja, jer mu tu nije mesto sa „banditima“. Lazarević je to odbio i streljanje sa ostalima 19. avgusta 1941. godine.
Hanibal Kovač