U zemlji u kojoj institucije postoje samo na papiru, a vlast se svodi na lične odnose i lojalnost, nije čudo što je jedan nadimak postao simbol čitave epohe. „Ćaci“ više nije samo obično tepanje, već politička metafora. To je reč kojom se u Srbiji objašnjava sve, od karijere do tendera, od napredovanja do pada u nemilost.
Zaboravite grb, zastavu i himnu. Ako postoji nešto što Srbiju danas zaista predstavlja, to je „Ćaci“. Jedna reč, dva sloga, i cela zemlja zna o kome se radi. Nema potrebe za prezimenom, titulom ili funkcijom. Ćaci je institucija za sebe, a institucije su, ionako, odavno mrtve.
U svakoj normalnoj zemlji pišu zakone i pravilnike. Kod nas, dovoljno je reći: „Ćaci je rekao“. To zvuči i kao naredba, i kao opravdanje, i kao molitva. Ako hoćeš posao pitaj Ćacija. Ako hoćeš tender opet Ćaci.
Fenomen je to kakvu ljubav i strah izaziva nadimak koji liči na oslovljavanje dedice u pocerskoj avliji. Jer „Ćaci“ je, zapravo, naš kolektivni stari roditelj. On brine o nama, ali nas i kara. Daje nam radna mesta, ali nam i uzima budućnost. I sve to u dva sloga, „Ća-ci“.
Naravno, narod nije glup. Kada nema načina da promeni stvarnost, on se ruga. Tako se „Ćaci“ našao na grafitima, u mimovima, u pesmama. Postao je maskota države, simbol epohe, naš brend.
I možda će jednog dana, kada budu pisali udžbenike istorije, poglavlje o ovom vremenu nositi samo jedan naslov: „Ćaci“. Ništa drugo neće biti potrebno, jer će svi odmah znati o čemu je reč.
Problem je jedino u tome što ovakav nadimak ne bi imao toliku snagu da društvo funkcioniše normalno. U uređenoj državi nema „Ćacija“. Ima institucija, zakona i procedura. Kod nas, umesto toga, imamo jedno ime koje određuje sudbine. Kada se sve svede na ličnu volju, onda je dovoljno izgovoriti nadimak i svima je jasno o čemu se radi.
I možda je baš zato „Ćaci“ najbolji opis Srbije danas. On je dokaz da živimo u vremenu kada se politika pretvorila u porodičnu stvar, a država u privatno vlasništvo. Zato ta reč nije samo nadimak ona je dijagnoza. Dijagnoza sistema u kojem svi znamo ko odlučuje, a niko nema hrabrosti da ga imenuje punim imenom.
I.K.
