Humoreskica
Pala lepa jesenja kiša, pa natopila žedne njive, što je nama seljacima vratilo malo volju za životom i svemu onom što nas u narednom periodu čeka. Tim povodom se onomad u kafani kod „Ace Pljačke“ okupilo uobičajeno društvance da uz piće prozbori koju pametnu:
– Gospodo poljoprivrednici, da ne kažem seljaci i ostala seoska inteligencijo, evo nam pomoći s neba. I bog nas je pogledao, kad smo već izgubili svaku nadu – javi se Miloje.
– Možda je malo zakasnio ovaj na nebesima – dodade Steva.
– Jeste, ali je ipak brži od države – umeša se Radoje.
– Kako to misliš Radoje? – upita Vićentije.
– Lepo. Kiša kasni, ali je pala, a obećanja države stalno kasne i nikako da padne odluka koju donesu – obrazloži Radoje svoju primedbu.
– Boga mi, kad malo bolje razmisli, Radoje je u pravu – ubaci se Simeun.
– Kako da nisam u pravu. Pa, evo, ovih dana država donosi rebalans budžeta za ovu godinu, a nas tamo nigde nema. Sećate li se koliko puta smo se žalili na naše teško stanje, koliko puta smo protestvovali, koliko puta smo išli na pregovore u vladu, koliko smo prosuli mleka, maline, paradajza na ulice u znak protesta! I nikom ništa! Ministri se menjaju i dolazi sve gori od goreg. Obećaju nam povlastice, subvencije, pa slažu. A onda se u skupštini hvale kako nikad veća izdvajanja za poljoprivredu nisu bila. Inflaciju ne računaju, a ona nam pojede sve i ono malo što dobijemo. Strašno, šta nam rade! – uzrujano će Radoje.
– Polako Radoje, što si zapenio. Pa, ne može država da odvaja samo za selo koje hrani državu, a da zapostavi gradnju nacionalnih stadiona, koji zvrje prazni, ne možemo bez „rafala“, ne može da pravi puteve po cenama koje su duplo veće od zemalja u kojima se kontrolišu ulaganja, ne možemo da živimo bez koncerata one Karleuše i ostalih narikača, ne možemo bez rijalitija, bez ogromnih subvencija stranim firmama koje maltretiraju naše radnike i čim isteknu subvencije, zatvaraju firme i vraćaju se odakle su došli… – razložno će Milenko.
– Sve si u pravu Milenko, ali, Karleušu nemoj da mi diraš! Za nju ću da poginem! Iz budžeta za pevaljke mora da ima. Nas je brate pesma održala, a ne taj budžet o kome ste se raspričali. Ajmo mi da zapevamo onu našu – reče Živojim, a na njegove reči svi prisutni se ućutaše. Ćutao je i deda Pantelija, koji zna da je vreme za pesmu i pevanje ovde odavno prošlo.
Rade Đergović
