Rijaliti Srbija
Ona čuvena priča o tamnom vilajetu („ko uđe kajaće se, ko ne uđe kajaće se“) je bajka za malu decu pred spavanje, za laku noć, u poređenju sa ovim izazovom pred kojim se našao naš Predsednik, ljubi ga majka.
Predstavnici belosvetskih kolonizatora dojahali su u naš mali, vrli a srpski svet na brdovitom Balkanu sa darovima za našeg Poglavicu i pretnjom sankcija za nas sirotinju raju (uvođenje viza za putovanja, povlačenje stranih investicija, gubitak radnih mesta, ekonomski krah) u slučaju da se ne prihvate predlozi „velikaša“ (francusko-nemački plan) glede rešavanja kosovske kvadrature kruga.
Izbegavao je Prvorođeni godinama da preseče taj Gordijev čvor (a obećao je onomad zapadnim čimbenicima, u prvom redu mutter Merkel), polako ali sigurno je klizio, puzao, posrtao ka tome (Briselski pa Vašingtonski sporazum) i što se kaže mic po mic i evo „došla maca pred vratanca“. Zbog agresije Rusije na Ukrajinu i rata koji je drastično promenio globalnu političku, ekonomsku i vrednosnu konfiguraciju, rešavanje pitanja „naše južne pokrajine“ dobilo je na značaju, pogotovo što smo se kao država, zahvaljujući našem mudrom rukovodstvu, postavili u neutralnu poziciju u partiji šaha gde postoje samo crni i beli („ako nisi sa nama onda…“) a to je, kako sada vidimo, postalo neodrživo.
Umiljato jagnje u vučjoj koži, dakle naš AV, doćerao je cara do duvara, zafarbao se u ćošak i konačno mora da donese odluku koja je u suprotnosti sa njegovom političkom taktikom koju upražnjava stalno i na svakom mestu a to je „nit’ smrdi, nit’ miriše“, „okruglo pa na ćoše“ i „mož’ da bidne al’ ne mora da znači“.
Za njega je to terra incognita, nepoznata teritorija. Zato sve više uzdiše tokom svojih besmislenih obraćanja, nije u stanju ni flašu s vodom da otvori bez problema, sve manje je ljut i besan, kao da je nekako pomiren sa sudbinom, filozofski letargičan, izgleda kao neko ko bi dao i ono što se od njega ne traži ili je po sredi još jedna amaterska predstava za široke narodne mase, za njegovu nezahtevnu publiku, za verne glasače i glasačice (na predsedničkim izborima dobio je od ukupnog broja glasova skoro dve trećine ženskih).
Na sastanku sa onim svojim „vučićima“ iz SNS-a, na Predsedništvu partije, ovih dana, pretio je da će podneti ostavku i otići („gdje, a gdje… ružan san“) možda u penziju, možda u istoriju pa makar i kao fusnota a najbolje bi bilo u 3LPM dok je njegova ekipa naprednih bezveznjaka zapanjeno blenula, ćutala, ne verujući šta čuje i šta vidi i po prvi put posumnjala u svog neprikosnovenog Vođu koga obožavaju do besvesti i nazad i njegovo mentalno zdravlje.
Pa ipak, za svaki slučaj, krenuli su da šire poput virusa po društvenim mrežama slike vukova u čoporu kao podršku Jednom i Jedinom Vuku, naprednjačkom alfa mužjaku, izražavajući istovremeno i lojalnost i ljubav i strah a zapravo dokazuju da ne uzimaju redovno propisanu terapiju i da im se stanje uma nezaustavljivo pogoršava.
Koja budala je smislila da se ta fukara, taj nesposobni i do srži pokvareni ološ, predstavlja kao vučiji čopor kada i ptice na grani znaju da se radi o gmazovima najgore vrste koje ni majka ne može da voli ? Svi ti Vesići, Gašići, Vučevići, Bakaraci i ostale Langure i Kebare (o ženskoj naprednoj momčadi tek ne treba trošiti reči, dovoljno je reći – Staša) mogu da prođu u najboljem slučaju kao podguzne muve drugog reda a o vukovima ne mogu ni da sanjaju. I otkud im ta fascinacija divljom zverkom, podmuklom i opasnom?
Ovaj prvorođeni Vuk sam je za sebe izjavljivao da je vuk samotnjak i da baš tako voli i da mu ne treba niko, sam svoj majstor, pa otkud onda čopor? Očito je teška i očajna situacija u vezi sa KiM i svim ostalim obećanim a neučinjenim stvarima a usled neizdrživih pritisaka koji stižu sa svih strana, dovela do očajničkih mera, uticala je na percepciju naprednjačkih „majki invencije“ pa su morali nešto da smisle u cilju zbijanja redova pred nastupajućim izazovima.
Ta unutrašnja kohezija za sada ide po planu, mada AV nije preterano zadovoljan (napušava ove svoje dupelisce najstrašnije) a što se tiče naroda, građana i građanki zemlje Srbije koja će konačno morati da prevrne ili je neće biti, oni su deset i kusur godina kuvani poput žabe na tihoj vatri i izgleda da su sada spremni za posluženje.
Stranke, pokreti i pojedinci sa i bez inegriteta desne provenijencije, uglavnom u službi Službe, malo će dizati dreku, galamiti i protestvovati zbog prodaje „kolevke srpske državnosti“ i izdaje „kosovskog zaveta“ a onda će, naravno, leći na rudu kao i svi ostali. Jeste da je malo jadno dobiti Zajednicu srpskih opština u državi Kosovo koje će vremenom postati član Ujedinjenih nacija i to upakovati sa sve mašnicom kao nešto lepo i bogougodno (spavaš li mirno Porfirije Periću?) ali sila Boga ne moli i to vam je tako.
A naš Vučko će, bez obzira na sve, opet izaći kao pobednik u borbi sa silama zla, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, žrtva i junak, onaj koji daje sve od sebe za narod svoj i njegovu srećnu budućnost (prošlost je odavno falsifikovana i zaslađena da liči a da ipak nije „bakin kolač“), onaj koji ne traži ništa za sebe (osim SVE), eventualno par karaktera u nekim budućim istorijskim udžbenicima, njemu je dovoljno da bude doživotni Šef svega i svačega u ovoj crnoj rupi sveta koja se lažno predstavlja kao Republika Srbija, dok je na vlasti i može da zavija i urliče do mile volje sve je dobro a tek će dobro biti.
budućnostsrbijeav.
Piše: Dragan Karalazić