56. Šabačka “Čivijada” – III nagrada za “Satiričnu priču”
Godinama unazad postoji izražen politički jaz između naša dva sela. A postoji i potok koji nas razdvaja, a preko koga je postavljeno brvno. Ono predstavlja decenijsku i jedinu vezu među nama. Čim padne jača kiša, potok nabuja i odnese drveno brvno, gde prelaze samo oni sa istančanim osećajem za ravnotežu i naravno, antialkoholičari, jer na njemu nije nikada bilo rukohvata. Onomad, pred lokalne izbore, otvorilo se nebo i kiša je začas napunila potok do visine obala, odnevši nam po ko zna koji put brvno. Zahvaljujući selu sa desne obale, koje uvek glasa za aktuelnu vlast, ranije smo odmah po povlačenju bujice dobijali novo brvno. Po nama, sa ove druge strane, nikada ga ne bi dobili. Ali, ovog puta su se meštane sa leve strane nešto uskomešali i prema našim poverljivim saznanjima najavili promenu kursa, jer im vlast nije uvela struju, iako im je pred prethodne izbore to obećala. Mi sa leve strane potoka smo uvek bili opozicija svakoj vlasti, ali smo se ovog puta zaista zabrinuli i uplašili. Zato smo noćima, da niko iz susednih sela ne primeti gazili preko nabujale vode i molili naše komšije da glasaju za one koji će sigurno pobediti, a koji su im u slučaju ponovnog poklanjanja vernosti obećali novo brvno. I to sa rukohvatom. Čak smo jedno veče onima koji u selu o svemu odlučuju odneli pečeno prase i gajbu piva. Hladnog.
Za brvno sa rukohvatom se vredi boriti svim raspoloživim sredstvima. A možda jednog dana, zahvaljujući komšijama preko potoka dobiješ i struju. Sve je moguće, ako umeš da se nadaš.
Rade Đergović
