LIČNI STAV:
Postoje trenuci kada brojke prestanu da budu dokaz i počnu da bivaju paravan. Paravan između države i njenih građana. Između onoga što se prikazuje i onoga što se zaista oseća. I upravo u tom paradoksu Srbija danas stoji. Obasjana statistikama, a ispunjena ćutanjem, nezadovoljstvom, besom.
I da, brojke su tu. Neporeciva ekonomska stabilnost: devizne rezerve na istorijskom maksimumu, javni dug ispod evropskog proseka, plate i penzije u porastu, infrastrukturni projekti u punom zamahu. Ako bismo na Srbiju gledali kao na ekonomsku tabelu, reklo bi se — nikada bolje.
Ali, kao što (ne)znamo, čovek nije broj. Ljudsko dostojanstvo se ne može izmeriti u procentima. U društvu u kojem sve više ljudi oseća da ne odlučuje o sopstvenom životu, u kome se glas tretira kao višak, a pitanje kao pretnja, svaka cifra, ma koliko blistavo izgledala, gubi težinu. Jer između rasta BDP-a i pada poverenja, pobeđuje ono što se ne vidi.
Poverenje. Ta teško prevodiva reč, i na jezike i u praksu. Latinski fides (vera), grčki πίστις (istinska odanost), staroslovenski vѣra — sve te reči ukazuju da poverenje nije racionalan ugovor, već duhovna stvarnost. To je unutrašnje ubeđenje da neko neće zloupotrebiti tvoju slabost. U tom svetlu, država koja ne brine za najslabije nije jaka, nego bezdušna. Država u kojoj lekar odlazi, profesor ćuti, a građanin ćuti još glasnije — nije stabilna, ma koliko se hvalila ciframa. Ona je samo odložena kriza.
Protesti koje danas gledamo nisu ekscesi. Oni su dijagnoza. Ljudi ne izlaze na ulice jer ne znaju da država gradi. Već zato što ne osećaju da ih se pita kada, kako i za koga gradi. Bes nije anarhičan. On je izraz povređenog dostojanstva. I ne dešava se onda kada ništa ne valja, već kada ne valja ono što je predstavljeno kao napredak. Onda kada se porast tumači kao zamena za pravdu.
Pitanje nije: „Da li je Srbija napredovala?“ Već: „Da li u tom napredovanju ima mesta za sve?“ Pitanje nije: „Da li država ima uspeha?“ Već: „Da li čovek u njoj ima smisla?“
Istočna (pravoslavna) hrišćanska misao, sa svojim temeljima u učenju svetih Otaca, uči da čovek nije jedinica u sistemu, nego ikona Svete Trojice. Πρόσωπον, ne άτομον. Društvo se ne gradi ekonomijom kao aparatom, nego ikonomijom spasenja, gde je svaka ličnost cilj po sebi, a ne sredstvo za statistički uspon. Sveti Grigorije Bogoslov insistira da ne postoji suština bez ličnosti, kao što ne postoji država bez građanina koji joj veruje. Bez toga, institucije postaju kulise, javne politike scenariji, a vlast – gluma.
U takvom okruženju geopolitička neutralnost, ma koliko vešto vođena, postaje simbolična metafora unutrašnje šizofrenije: između Istoka i Zapada, između prošlosti i budućnosti, između emocije i razuma. A najviše između onoga što stvarno jesmo i onoga što bismo hteli da izgledamo da jesmo.
Može se ići napred, a da se ne ide dublje. Može se graditi bez temelja. Ali onda dođe trenutak kada počinju da se ljuljaju ne zidovi — već tišina.
A ta tišina, dublja od svake analize, govori da nešto nedostaje. Ne samo hleb, nego i smisao. Ne samo mir, nego i dostojanstvo. Ne samo institucije, nego i poverenje. A to je već duhovna kategorija. Ne ono što se gradi, već ono u čemu se počiva. Ne ono što se meri, već ono što se trpi.
Srbija, kao telo, možda je zdravija nego ikad. Ali kao duša, ona je u raskoraku. I taj raskorak je opasniji od svake inflacije. On razjeda iznutra. Polako. Nema krika. Samo sve gušća praznina.
Nema bolje metafore za tu prazninu od jedne kratke rečenice, koju sam nedavno čuo, izgovorene polušapatom: „Vratićeš kad budeš imao. Ako budeš imao.“ Nije reč o novcu. Niti o vremenu. Reč je o poverenju koje više nije podrazumevano. Reč je o onoj vrsti distance gde ljubav postaje uslovna, poverenje rezervisano, a bliskost odložena. I tako postajemo društvo kredita, a ne poverenja. Društvo privremenih dogovora, a ne dubokih odnosa.
I, zato, nije suština u tome šta sve Srbija ima. Suština je: šta joj nedostaje?
I to nije više pitanje politike. To je pitanje smisla. Pitanje vizije. I pitanje ljudskosti.
Jer država je uspela ne samo onda kada su putevi asfaltirani, već onda kada je glas najtišeg građanina čujan kao zakon. Tada brojke više nisu potrebne. Jer brojevi neće ostati. Ali čovek — hoće. Ako mu date razlog. I ako mu date poverenje.
Jovica Radović
