Božićna izložba slika porodice Topalović iz Lipolista

Mačvanska etno priča, sa osamdeset osam radova, Slobodana Topalovića i njegove dece, obeležila je i dala posebnu notu Galeriji „Vladislav Lalicki“ Šabačkog pozorišta na razmeđi dveju godina… Pre otvaranja izložbe, kao i uvek, umetnik sa tremom, i veli: „Ne znam šta je u pitanju, ali od juče je počela da me trese. Pošto je i jubilarna, pedeseta, uključio sam i decu, sina Milana i ćerku Radu, a tu mi je i prinova – unuk koji dobro slika – Nikola“. Četrdeset pet godina slikanja prošle godine proslavio je na zlatiborskoj Čigoti: „Četrdeset pet godina rada, pedeset samostalnih izložbi do sada, 4.600 slika, eto, to je pouzdano, od svih ovih izložbi imam kataloge i prikaze izložbi“. Na svemu posveta Mačvi.

-Pa dobro, to je moje. Šta bi’ ja sad imao da menjam, nema potrebe. Mačva je široka, prostrana, još tri veka kad bi živio, ja bih imao šta da napravim, i da slikam o Mačvi stalno. Ne bih menjao temu, jer sam, uvek kažem, Mačvanin i glavom i bradom. Jesam ispod Cera, Lipolist je pod legendarnim Cerom, ali granica Mačve je Cer. I večeras ćemo otpevati mačvansku himnu, „Lepu Keju“ – toplo, o onom što ga vodi, o svojoj Mačvi, zbori Slobodan Topalović.

-U galeriji koja nosi ime velikana likovne i pozorišne umetnosti iz našega kraja gospodina Vladislava Lalickog bilo je priređeno desetak izložbi od kojih su dve mogle da se nazovu velikim izložbama. Jedna je bila posvećena upravo Vladislavu Lalickom i smatra se likovnim događajem ne samo u Šapcu, nego mnogo šire. Druga je bila izložba kostima i predstavljanje monografije Milanke Buce Berberović, naše Šapčanke sa Kamička. Treća velika izložba na iskraju godine, u kojoj smo obeležavali sto sedamdeset pet godina pozorišnog života u Šapcu je ova koju večeras otvaramo. I ja se tome izuzetno radujem. Večeras se nama ovde predstavljaju ne dve nego tri generacije Topalovića. Tu je rodonačelnik Slobodan, tu su njegova deca Milan i Rada, ali tu je i Nikola, treća generacija – bila je pozdravnea reč direktora Šabačkog pozorišta, Zorana Karajića, na otvaranju.

O Slobodanu Topaloviću Nikola Devura pisao je još pre trideset i više godina, eseje i reportaže objavljivao je u lokalnim i prestoničkim vodećim listovima, a prenosile su to i zagrebačke novine, a o Slobodanu se pričalo u mnogim umetničkim krugovima…I te večeri čula se Devurina posveta umetniku:

-Davno sam rekao i napisao da je slikarstvo Slobodana Topalovića jedna predivna etno priča rođenog i talentovanog umetnika, sjajnog čoveka, zaljubljenog u Mačvu, i sve što ona znači za njega i za Mačvane. Svojim slikama on je nju opevao kao kakav rapsod, kao Sezan svoju Provansu, kao El Greko svoj Toledo. Kažu naši vajni mudraci da je to naiva, a ja kažem da je to neorealizam, povratak slikarske umetnosti figuraciji i prepoznatljivosti fenomena likova i pojava…“

Uz priču o Topalovićima, „živopiscima mačvanskim“, prim. dr Predrag Tojić, podsetio je na nepobitnu činjenicu, da čovek u svom stvaralaštvu mora da ima najmanje dva uslova – dar i rad.“Slobodan je dobio dar (od stvoritelja i bioloških roditelja), a imao je i podršku. Svaki dar mora da ima podršku i mora biti prepoznat i od onog koji ga je dobio kao daroprimalac, a i od onih koji ga prate…“

-Slobodan poseduje još nešto, na jednu veliku radost, ne samo njega, njegovih počivših roditelja, pogotovo njegove dece koja ga prate u stopu, nego uopšte, to bi trebalo da bude zadovoljstvo za sve ljude u ovoj napaćenoj i duhom klonuloj i moralno malaksaloj zemlji. To je da čovek mora da ima jedno osećanje pripadnosti, mora da pripada zavičaju, rodnom selu, ataru u kojem je odrastao, gradu koji ga je uveo u civilizacijske tokove, gde se školovao, mora da ga voli, da ga oseti. Slobodan to pokazuje prema Lipolistu, prema tim blagim padinama Cera, na Kosovcu, prema svojoj blagorodnoj zemlji…“ I, uz sve to umetnik ima dar da zna svoju sliku da predstavi i plasira da nastavi da živi u mnogim životnim i radnim prostorima, naglasio je doktor Tojić.

„Zadovoljstvo je u svom gradu, u prelepom prostoru Šabačkog pozorišta, biti deo porodične izložbe, ima baš neku draž i čar“ – kazuje Milan Topalović. Otkri i kako, iako je rastao uz slike i slikarstvo, u detinjstvu, u osnovnoj i srednjoj školi, nije pokazivao sklonosti. „Prelomna“ je bila kolonija, na koju je otišao sa ocem i par slikara, gde je zatražio da i on slika: „Naslikao sam ja tada tri slike, a oni pitaju gde sam bio do tada… To je bilo pre dvadeset godina, i evo do sada uspešno radimo i stvaramo.“ Odrastalo se uz slike, ističe i Rada: „Vremenom se to nekako „primi“. Kažu da krv nije voda pa je to proradilo i radi uveliko. Sad i moj sin Nikola pokazuje ljubav prema slikanju. Drago mi je zbog toga i nadam se da će nastaviti i čuvati našu tradiciju.“

Prisetio se Slobodan, pesmom, i na Dragišu Penjina, koji je, na istom mestu, pre trideset pet godina, otvorio izložbu povodom decenije slikanja… Kao što je i najavio, sa prijateljima, Miškom Pavićem i Jankom Glišićem (pridružili su se i mnogi od onih koji su došli na otvaranje) zapevao je himnu Mačve – „Gde ćeš biti lepa Kejo“… Još jedan član porodice, ali posvećen muzici, unuk Jovan zasvirao je na harmonici… Slobodana, uz sve što nosi njegovo porodično Etno domaćinstvo u Lipolistu, pitamo kad stiže da slika: „Ne znam više. Stvarno ja ne znam ni gde se nalazim sad. Počele godine da me stižu, ja treba da smanjujem, međutim, meni se sad otvaraju sve više poslovi i ja pojačavam. Još dobro vladam, i fizički, ali počinje neka nervoza, neka panika da me hvata; valjda su to prvi nagoveštaji onoga višnjeg da mi kaže: „Malo uspori“. A ja sam još željan slikanja…” I sa osmehom poručuje: “A slikari treba da slikaju, a ne da pričaju, pogotovo ne posle ovako dobrih besednika.“

S.Ljubić