Borislav Bora Janjić

ZABORAVLjENE MUZIČKE LEGENDE ŠAPCA I SRBIJE

Borislav Bora Janjić Šapčanin, živeo je za i od pesme. Orila se njegova pesma po restoranima Šapca, Beograda, Novog Sada, Banje Koviljače, Sarajeva…

Ostala je pesma koja ga čuva od zaborava i danas. Bora Janjić je palio i žario između dava svetska rata po staroj Jugoslaviji Karađorđevića. Pevač sa harmonikom, boem i ljubavnik, na dvorednoj “Sonoli” dugmetari i glasom tenora osvajao je srca slušalaca.

Bez skromnosti možemo ga nazvati šabačkim Pavarotijem. Ostavio je iza sebe na desetine gramofonskih ploča na kojima su kola i pesme koje je sam komponovao. Najčuvenije je Borino kolo, a od pesama pamtićemo: “Da zna zora šta je milovanje”, “Mara ima”, “Golubice bela”, “Sinoć mi je lane moje, dolazio Gojko”, “Dva su cveta u bostanu rasla”… Orila se njegova pesma po restoranima Šapca, Beograda, Novog Sada, Banje Koviljače, Sarajeva… U Sarajevu se najviše družio sa poznatim pevačem, Zaimom Imamovićem. Borisav Bora Janjić Šapčanin, kjako su ga rado zvali živeo je za i od pesme. Svestan svoje vrednosti, novcu nije pridavao neki značaj, a imao ga je i više nego što mu je trebalo. Najčešće su novac i zlatnike kojima je obasipan, kupili konobari.

Rođen je u selu Tabanović 1905. godine od oca Živojina i majke Milke. Sa četiri godine, zajedno sa porodicom, prelazi u Šabac. Otac Živojin napušta radno mesto pandura i otvara kafanu Bele ovce na Kamičku, tada trgovačkom centru Šapca. Roditelji ga upisuju na obućarski zanat jer je u planu bila gradnja fabrike “Borovo”. Bora ubrzo napušta obućarski zanat, a otac mu kupuje harmoniku dugmetaru od koje će ga odvojiti, posle velike karijere, najpre bolest, a potom smrt. Svirao je i pevao po kafanama, naprečac osvojio Srbiju i Jugoslaviju svojom pesmom i svirkom. Snimao je ploče u Berlinu i Parizu. Bora Janjić bio je stalni solista Radio Beograda što je u ono vreme bilo dostupno samo vrhunskim pevačima.Od zarađenog novca mogao je kupiti celu ulicu u Šapcu, a ja se nadam da će bar jedna ulica poneti njegovo ime. Bio je široke ruke, pozajmljivao je novac svima, a mnogi mu ga nikad nisu vratili. Proslavio je Kur-salon u Banji Koviljači. Voleo je žene, ali je jedina prava večna ljubav bila pesma. Po priči sina Mileta, starih Šapčana i prema podacima iz štampe, Bora je umeo, nakon dužeg odsustva, na svoj način da dođe u Šabac. Znao je da zakupi tri fijakera. U prvom se nalazila njegova harmonika; u drugom su sedeli on i tadašnji predsednik šabačke opštine Ilija Spirinovac. U trećem fijakeru nalazili su se Borin šešir i štap. S toga nije nikakvo čudo što su mu mnogi zavideli. I, tako je nastala u Šapcu čuvena pesma posvećena Borisavu Janjiću: „Kad je deda lumpovao…“

Svojim izgledom odavao je gospodina od glave do pete.

U toku Drugog svetskog rata sa Borom se poigrala sudbina. Četnici ga teraju da im peva i svira boraveći u štabu vojvode Džidže, ( jeromonah, starešina manastira Tronoše kod Loznice i komandant Jadarske četničke brigade). Posle rata je od strane komunista osuđen kao saradnik okupatora na više godina zatvora u požarevačkoj Zabeli. I tamo je uveseljavao zatvorske starešine i kao zatvorenik, obilazio je celu bivšu Jugoslaviju svirajući i pevajući. Boru Janjića nisu interesovali ni četnici ni partizani. On je voleo život, pesmu i lepe žene. Nažalost, vrata Radio Beograda bila su zatvorena za ovog umetnika zauvek. Njegove ploče su gurnute u arhivu i čekaju neko bolje vreme kako bi ponovo propevale. Mnoge njegove pesme danas se pevaju kao narodne. Svirao je i pevao solo. Beležio je pesme; ima ih oko 400 zapisanih u njegovoj beležnici.

Autor ovog teksta je samo jednom video Boru Janjića. U beloj perlon košulji, sa crnom pletenom kravatom i šeširom na glavi. Za njim sam čuo šapat: “To je čuveni Bora Janjić…”

Umro je u pedeset petoj godini govoreći: “Ostao sam željan života!” Na Kamičkom groblju počiva zajedno sa suprugom Vukosavom, pored majke i oca.

Zamolio bih nadležne u ovom gradu da se oduže delu čuvenog Bore Janjića na sledeći način:

• Da jedna ulica ponese njegovo ime
• Da se u ulici Stojana Novakovića postavi bista jer je u toj ulici živeo
• Da se organizuje festival “Dani Bore Janjića”

On to zaslužuje, a Šabac to sigurno može.

Živko Popović, profesor muzike u penziji