Biljana Drobnjak, master pedagog i stručni saradnik u Šabačkoj gimnaziji
Povodom Međunarodnog dana podrške žrtvama nasilja koji je obeležen 26. juna, Biljana Drobnjak, master pedagog u zvanju pedagoškog savetnika i stručni saradnik u Šabačkoj gimnaziji, govori za „Podrinske“ o tome kako prepoznati vršnjačko nasilje i kako pravovremeno mogu da reaguju najbliže okruženje i institucije, kako bi se žrtvama pomoglo na najbolji mogući način.
Kako se definiše (manifestuje) vršnjačko nasilje i koji oblici vršnjačkog nasilja postoje?
Kada govorimo o vršnjačkom nasilju najčešće ga smeštamo u kontekst školske sredine i kada se eventualno desi neka konfliktna situacija, najčešće govorimo o „nasilju u školi u kome učestvuju vršnjaci“, „nasilju koje se dogodilo na putu do škole“, „nasilju koje su prouzrokovali učenici iz neke škole korišćenjem savremenih tehnologija“… Vršnjačko nasilje uvek za cilj ima nameru da se povredi pojedinac ili više njih, da se ostvari kontrola nad drugom osobom istih ili sličnih godina putem fizičke tj. telesne ili verbalne agresije ili upotrebom savremenih tehnologija… Literatura o ovoj problematici prepoznaje više vrsta ili oblika vršnjačkog nasilja: verbalno, socijalno, psihološko, fizičko, digitalno ili sajber i seksualno, kao i brojne uzroke zašto se određeni broj mladih ponaša agresivno, bahato ili bezobrazno prema vršnjacima. U svakodnevnoj pedagoškoj praksi u radu sa mladima, ponekad je teško precizno utvrditi uzrok ili uzroke ili vrstu nasilja, jer su oni najčešće međusobno isprepletani i nije moguće govoriti samo o jednom uzroku koji je doveo do sukoba ili o jednom obliku nasilja, već u istoj konfliktnoj situaciji možemo uočiti, npr. mnoštvo uzroka ili više oblika nasilja.
Gde se najčešće dešava vršnjačko nasilje (škola, ulica, neka druga ustanova/ prostor)? Da li je ono danas u porastu ili opada i koji faktori na to najviše utiču?
Iz perspektive učenika vršnjačko nasilje se uglavnom dešava u onlajn prostoru, na društvenim mrežama, vajber grupama, mesindžeru… Poznato je iz nekih ranijih perioda, kada se, na primer, desi tuča vršnjaka tj. fizičko nasilje, da sa prestankom tog sukoba najčešće prestaju u kraćem ili dužem vremenskom periodu ili potpuno kontakti žrtve i onih koji su nasilje počinili, a nažalost, to nije slučaj kada govorimo o sajber nasilju. Nasilje na internetu može da traje i svih 24 sata, žrtvama je mnogo teško (kako oni to sami kažu), jer trpe nasilje i kada su sami, kada su kod kuće. Ne može se sa sigurnošću reći i tvrditi gde se sve može desiti vršnjačko nasilje ili gde se sve možda desilo, jer mi nekada nemamo pouzdane i prave informacije o samom sukobu, uzrocima, akterima. Žrtvama vršnjačkog nasilja je potrebno i vreme i poverenje da bi progovorile o onome što su doživele. Ono što je sada sasvim izvesno i što će se proveravati u narednom periodu jeste da su kombinovana i onlajn nastava procenat konfliktnih situacija u školama, tačnije školskim objektima i dvorištima, smanjile u značajnoj meri, jer se smanjio i broj prisutnih đaka u odeljenju (rad u grupama), kao i fizički (ne)dolazak učenika, ulazak i kretanje po određenom rasporedu kada borave u školama. Iskustvo u radu sa mladima pokazuje da najčešće mladi ne mogu samostalno da promene negativno usvojene obrasce ponašanja i da će najviše efekta na pozitivne promene u ponašanju pojedinaca imati zajedničko delovanje roditelja i stručnjaka iz različitih sfera koji su posebno edukovani i imaju odgovarajuće veštine za rad u ovoj i sličnim oblastima. Smatram da bi to imalo i najviše efekta u smanjenju procenta vršnjačkog nasilja.
Kome bi mlada osoba koja trpi nasilje trebala prvo da se obrati, a kome se najčešće obraća? Kakvo je vaše iskustvo, da li su se vama obraćali ukazujući na taj problem?
U istraživanju koje sam realizovala u februaru ove godine učenici su se izjasnili da u situacijama nasilja mladi govore sa drugim vršnjacima (37 posto), nastavnicima i stručnim saradnicima (39 posto), roditeljima (22 posto) i postoje oni koji o nasilju ćute (2 posto). Važno je da pomoć potraže od osobe ili osoba u koje imaju poverenje i da o tome ne ćute. Najbolje bi bilo kada bi se mladi obraćali stručnjacima koji mogu da im pomognu na adekvatan način. Sem reagovanja u konkretnim konfliktnim situacijama, smatram da je bitan i preventivni rad i zato sam više puta organizovala radionice sa mladima (osnovcima i srednjoškolcima), obuke za vršnjačke edukatore koji su kasnije radili sa mladima i obučavali ih kako da reaguju, kome da se obrate za pomoć, kako da prepoznaju žrtvu nasilja… Da, mladi mi se obraćaju za pomoć, ne samo u situacijama kada dožive nasilje, nego i kada prepoznaju konfliktne situacije u kojima su im bliske osobe ili osobe iz neposrednog okruženja, kada imaju kontakt sa mladima koji se ponašaju bahato i neprimereno. Rad u prosveti od svakog zaposlenog izuskuje dobre veštine i sposobnosti da prepoznate mlade koji trpe nasilje, čak i kada o tome ne govore i kada negiraju da su žrtve i da obavezno reagujete.
Kakva je uloga roditelja/ bliskih prijatelja u prepoznavanju žrtve vršnjačkog nasilja?
Roditelji uvek imaju najvažniju ulogu u prepoznavanju izloženosti mladih nekom obliku nasilja, a naravno i bliski prijatelji. Promene u ponašanju mogu ukazivati da mlada osoba trpi nasilje, povlačenje u sebe, izbegavanje drugih osoba, samopovređivanje, problemi sa alkoholom, gubljenje samopouzdanja, laži, ponekad se kod žrtve može javiti i agresivnost kao gubljenje kontrole i osećaja bespomoćnosti. Roditelji u većini slučaja, ukoliko su objektivni, mogu da primete sve promene kod svoje dece prvi i da zajedno sa mladima potraže pomoć. Bliski prijatelji mlade osobe treba da pokušaju da razgovaraju o promenama u ponašanju i da žrtvu osnaže da potraži adekvatnu pomoć odraslih. Čak i ako u tome ne uspeju, žrtvi uvek znači podrška bliskih osoba, saznanje da je neko tu za nju/njega, da su zaista vredni nečije pažnje, truda, vremena… Nije dobro ni minimizirati, ni preuveličavati problem, npr: Nije to ništa i mi smo se tako tukli, ma kad te udari ili te vređa i ti njega isto tako… Obratite pažnju kako se obraćate osobi koja je žrtva, da ne biste došli u situaciju da vam daje odgovore za koje misli da biste ih voleli čuti (da je ne grdite/da ga ne grdite, da se ne brinete… ). Govorite iz sopstvene perspektive, npr. da se brinete, jer ste primetili da ne spava dovoljno dugo ili da izbegava sportske aktivnosti koje je toliko voleo/volela, brinem se, jer mislim da te neko povredio … tj. tzv TI poruke zamenite sa JA porukama. Strpljenje je uvek lekovito i razgovor gde ćete sem aktivnog slušanja biti i dobri posmatrači neverbalne komunikacije. Stručna lica mogu mnogo pomoći u zavisnosti od konkretnih uslova i aktera na koji način se može pomoći mladima koji trpe nasilje.
Kakve posledice može da ima dugotrajna izloženost vršnjačkom nasilju?
Svaki dugotrajan stres ima posledice po fizičko i mentalno zdravlje. Može doći do poremećaja u ishrani, spavanju, higijenskim navikama, čestih glavobolja ili bolova u stomaku (pa se dete na primer žali da ne može zbog toga u školu, na ulicu …). Može se odraziti na uspeh u školi ili nekim drugim aktivnostima, može doći do ekstremnih poremećaja raspoloženja, promene uobičajenih navika, sniženog samopouzdanja i samopoštovanja, stvara se osećaj bespomoćnosti, očaja, žrtve mogu biti stalno na oprezu, u stanju budnosti… Može doći do anksioznosti, depresije, suicida, jer žrtve veruju da se ne mogu izvući iz tih situacija. Žrtve ponekad ćute i iz straha da će nasilnik biti prema njima još gori ukoliko sazna da su se nekome poverile. Kako će se mlada osoba nositi sa nasilnikom i sa konfliktnom situacijom zavisi od trajanja tj. učestalosti, vrste nasilja, od same ličnosti (od uzrasta i ličnih karakteristika), od uključenosti i podrške roditelja i bliskih osoba.
Da li su institucije dovoljno osnažene da prepoznaju i adekvatno sankcionišu vršnjačko nasilje? Koji mehanizmi se primenjuju u tom smislu?
U školama postoji Protokol za zaštitu učenika od nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja. On definiše precizno sve neophodne korake koji se moraju sprovesti u situacijama nasilja (prvog, drugog ili trećeg nivoa), kao i institucije i druge sisteme koji se moraju kontaktirati ili angažovati da bi se sukob prekinuo i rešio najpovoljnije po sve aktere. Prosvetni radnici imaju i posebne dodatne obuke šta i na koji način se radi kada se dešava vršnjačko i neki drugi oblici nasilja. Definisani su načini prekida sukoba, ko se i na koji način obraća učesnicima, pojačan vaspitni rad sa akterima, plan zaštite sa žrtvom ili žrtvama i nasilnikom ili nasilnicima, ko može dati izjavu za medije o situaciji koja se desila, ko od drugih stručnjaka i kada se uključuje u rad sa akterima… Ne bih mogla da kažem da li su institucije dovoljno osnažene, ali bih mogla odgovorno da tvrdim da postoje pojedinci koji su dovoljno motivisani i koji, sem da prepoznaju i adekvatno reaguju, rade i preventivno i trude se da do konfliktnih situacija ni ne dođe (organizovanje tribina, predavanja, radionica, obuka o toleranciji, (ne)nasilju, kome i kako se obraćaju za pomoć, kako da reaguju kad vide neku konfliktnu situaciju…).
Šta bi moglo da se uradi da se smanji procenat vršnjačkog nasilja?
Pored adekvatnog reagovanja u konfliktnim situacijama, kada se dešava nasilje među mladima važno ga je prepoznati i na vreme reagovati adekvatno. Zatim, utvrditi odgovornost svih koji su u njemu učestvovali, utvrditi uzroke zašto je došlo do konflikta, na koji način možemo zaštititi učesnike, kome se sve oni mogu obratiti za pomoć. Važna je i prevencija tj. preventivni rad i osnaživanje mladih kako da komuniciraju, kako da rešavaju konfliktne situacije, zatim adekvatne sankcije za one koji su nasilni i razvijanje svesti o lepoti, dobroti, poverenju, pravim vrednostima. Da bi došlo do bilo kakvih promena, važan je zajednički rad prosvetnih radnika, roditelja i drugih stručnjaka u ovoj oblasti.
D.D.
