Naše je, naravno, uvek najbolje i nedodirljivo. Kao u onoj čuvenoj sceni , kada Danilo Bata Stojković ne zna baš tačno kako je to bilo, ali je Srbin na kraju ispao najpametniji.
Prva priča
Pozvao me bivši učenik na ispraćaj u vojsku. U dvorištu je šator, muzika, kelneri su brzi i vešti, fotograf srdačan i nasmejan. Seo sam pored simpatičnog starijeg čikice, koji nije skidao šešir. Gledao je u pravcu zidanog čardaka, u dnu dvorišta. I progovorio, zagonetno – Bolje volem drveni čardak od zidanog . Očekivao sam, neupućen, da je to možda zbog ventilacije, ili nečeg sličnog. Nastavak je bio neočekivan, izgovoren savršeno mirno i samouvereno – Ja imam dva drvena. Bilo kakav prigovor zauvek bi pokvario ovu meni toliko dragu i nezaboravnu scenu.
Druga priča
Došao sam na promociju Sabranih dela Dostojevskog. Glavni gost večeri, koji je govorio o delima velikog pisca, jako je poznat, i zavoleo sam ga još u studentskim danima, slušajući ga na Kolarcu. Mir i duhovnost ovog čoveka bili su , činilo mi se uvek, nedostižni. Do pred sam kraj, sve je bilo na tom očekivanom, uzvišenom nivou.
Upitan da prokomentariše neprijatno dešavanje koje je uznemirilo našu tadašnju javnost, kao i šta misli o akteru, odgovorio je samo –
Nemojte, on je naš.
Prvo nisam mogao da poverujem, a zatim sam tiho ustao i izašao. I danas poželim da sam to samo sanjao.
Mislim da taj iracionalni odnos prema nama samima, i prema onome što jesmo i onome što nismo, nije dobar.
O čuvenom starogrčkom zapisu – Spoznaj samoga sebe, koji je stajao na ulazu proročišta u Delfima mnogi od nas slušali su od svojih profesora. Možda i dobili peticu. I nažalost, zaboravili.
Sa velikim uvažavanjem ostavljam svojim vernim čitaocima da domisle i dopišu kraj ovoga teksta. Koliko je bitno da se, konačno, odlučno i argumentovano braneći ono što jeste i nikako ne braneći ono što nije, pozabavimo sobom.
Sigurno ste u pravu!