Nenada i Živku Berić iz Kostajnice život nije ni malo štedeo. Sina su izgubili u ratu, a ćerku za vreme korone. Doselili su se u selo Mojsinje nadomak Čačka gde su radili na imanjima za nadnicu, a danas bolesni sami žive u trošnoj kući bez struje i vode. Nisu dobili lične karte, a sva pomoć za izbeglo stanovništvo ih je mimoišla.
– 28 godina muka, pa to je čudo. Čudo! Prošao sam svega i svašta, glad, žeđ, smrzao se, svašta. Niko neće da ti pomogne, ne vredi – kaže Nenad Berić, inače učesnik ratova u Hrvatskoj i BIH.
Sada teško bolestna sa takođe bolesnom suprugom Živkom dane provode u trošnoj kući bez struje u vode. Izbegli su nakon rata, od jutra do mraka mukotrpno radili za nadnicu u obližnjim njivama, kupili su plac od tri ara i tu stali jer ih država nikada nije prihvatila, pa ni dan danas nemaju lične karte.
– Živeo sam tu po vrzinama dok nisam skupio za tri ara i kada sam ih kupio sad ne mogu da ih prevedem, nemam ličnu kartu. Ne mogu vodu, struju, ne mogu doktoru, ne mogu ništa, ne mogu da verujem da za 28 godina ne daju mi ličnu kartu. U Hrvatskoj nema papira, to sam tražio, nisam upisan kao državljanin, ovde ne mogu ništa da dobijem nemam državljanstvo, imam smo ovu izbegličku, ali niko ništa ne da na to, ne vredi – kaže Nenad koji sa suprugom živi od socijalne pomoći i od onoga što Živka uspe da spremi jer se jedva kreće.
– Najgore mi je što nemam vode, nemam struje. Noću ustanem, tzražim njegovu šafilicu da bi izišla napolje. Nemam WC-a ni kupatila, ničega nemam. Bar da imam vode napolju da ne idem na tuđa vrata. Nekad mi otvore nekad mi i ne otvore pa se vratim kući i idem kod jednog čoveka čak ubrdo gore – jedva priča Živka.
U kuću bez struje i vode retko ko svraća, pa i oni čiji je to posao. Sva pomoć za izbeglo stanovništvo ih je mimoišla, a oni tihi i nenametljivi nisu uspeli da se izbore za sebe.
– Nisam u toku tih događaja. I sam vidiš nemam struje, nemam vode, ne znam ništa o tome. Pojma nemam o tim donacijama. Niko nije dolazio. Tako da stvarno ništa ne znam o tome. Ove kućice sam pravio iz nadnice. Ugrađivao sam staru građu, stari crep, stare table, staru ciglu…Posle je to puklo, uvukle se zmije, gušterovi… – priča Nenad.
Ono malo komšija što je ostalo u selu trude se da pomognu koliko mogu.
– Sad je ostalo da nema ko ni da ih vidi, žive bez struje, vode, bez svega. Sami se snalaze kako umeju i znaju. Ja sam im tu komšija, pripomažem, doteram im drva sečenih da imaju, da se ne smrznu. Posećujem ih, dođem, obiđem ih – kaže komšija Zoran Naumović.
Berići, ničiji i zaboravljeni od svih isuviše dugo čekaju na neke bolje dane. A traže tako malo, zrno dostojnog života.
Za njih nije čuo ni gradonačelnik Čačka ili je možda čuo ali se pravi da nije. Ako su se gradonačelnik Čačka i predsednik Srbije potrudili da iz petnih žila pomognu Dejanu Pajoviću u Mršincima da dobije i Rzavsku vodu i novu kuću , valjda imaju malo sluha i za Beriće koji su i znatno težoj situaciji.
Ili vlast pomaže samo selektivno. Može joj se tako.
Nadamo se da će biti dobrih ljudi da pomognu kad država i lokalna vlast već neće ni ličnu kartu da daju, a kamoli vrata i prozore i vodu u kuću. Ipak je ovo 21. vek, a Srbija ekonomski tigar na Balkanu.
