Pisma čitalaca
Kada su poslanici britanskog parlamenta tražili od Vinstona Čerčila da smanji budžet za kulturu za račun ratnog budžeta za odbranu Britanije od Nemačke, on se tome usprotivio rečima: „Ako žrtvujemo kulturu, šta nam ostaje da branimo u ovom ratu!“ Dakle, hteo je reći da je kultura centralna odrednica jedne ljudske zajednice i da je vredna svega: velike žrtve kroz patnju, velikog podviga pojedinca i zajednice, materijalnog izdatka koji nikad nije veliki i dovoljan! No, da bi smo razumeli značaj kulture i njeno centralno određenje, to nam ponekad mora saopštiti ličnost koja bezrezervno veruje u njemu moć i u najtežim trenucima.
Ovih nekoliko rečenica koje podsećaju na odsudne dane Evrope od pre više od 80 godina, služe kao lajtmotiv za preispitivanje naših „kulturnih-dana“, sada i ovde – u senci imenovanja kojekakvih problematičnih osoba („tipova“) na upravljačke funkcije u najznačajnije kulturne ustanove ovog društva. Pa, može li se poverovati da recimo, u Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Velikoj Britaniji…, na čelo nacionalnog pozorišta bude imenovana osoba poput Dragoslava Bokana (i Čerčil se u grobu prevrće!): izopačenih stavova o svetu, različitostima, kreativnosti… Nastranu to što je bio osnivač i pripadnik paravojne formacije koja je devedesetih godina činila zločinstva na prostoru Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova… A ni „civilni“ život mu nije bio „odlikaški“, tako bar govore sudski i policijski spisi!
Pa, šta je onda „preporučilo“ Bokana za tu veliku čast i dužnost predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu, kog je imenovala Vlada Republike Srbije! Ništa od onoga što se tiče moralnog i profesionalnog integriteta ljudskog bića, ali ona „tamna strana“ njegovog habitusa koji zajedno sa drugim naci-klerikalno-šovinističkim „velikanima“ tvori skupinu današnje političke i kulturne elite ovog društva, presudno ga uzdiže na visoku poziciju! I to, kao bradatog ratnika za otadžbinu, veru, tradiciju, Veliku Srbiju, Putinovu „Gulag – naci Rusiju“ i naravno, iskonskog neprijatelja Hrvata! No, ne budimimo na kraj srca, Dragoslav Bokan se osim „para-militanta“ preporučio i kao „stručnjak-reditelj“ već u maju 2021. godine kada je bio deo ekipe koja je osmislila bljutavi naci-fašistički program kojim je obeležen Dan pobede nad fašizmom, priređen upravo u Narodnom pozorištu u Beogradu. Tada su se u nacionalnom teatru recitovale i orile pesme-koračnice nacističkog „Zbora“ Dimitrija Ljotića, upravo u slavu pobede nad fašizmom! Kakva podlost i izopačenost! I, zar nije logično da nakon toga, kao istaknuti umetnik i stručnjak za naci-poeziju, koračnice i drugu naci-koreografiju zauzme čelno mesto u Upravnom odboru Narodnog pozorišta! Pa, nije! Ne bi smelo ni da se pomisli na Bokana u bilo kojoj opciji sem ako oni koji odlučuju o odabiru „upravljača“ i sami ne baštine pobrojane „bokanovske vrline“. A izgleda da baštine, jer to su njegovi pajtosi po mržnji, bedi, prostakluku, osveti, prosečnosti!
No, vidim i pobunu umetnika i drugog sveta protiv Bokanovog imenovanja: otvorenu, jasnu, nedvosmislenu, što budi nadu da će Bokan, bez obzira i na zvanično imenovanje, ipak ostati samo reditelj „književne“ večeri u „Ćacilend-gradu“ jer mu je to i krajnji umetnički domet, i da će u Narodno pozorište ulaziti samo sa kartom posetioca pozorišta, baleta i opere!
Ali, da se još jednom dotaknem samog izvorišta našeg problema u kome je Bokan možda samo vidljiviji i upečatljiviji od drugih, a to je „blesavost i demencija, svet minimalnih ideja, minimalnih koncepata, istesanih parola i dogmi, skučenosti duha“ ovoga društva, kako je to govorio srpski arhitekta i profesor Bogdan Bogdanović, gradonačelnik Beograda. Da nismo mi ovakvi, ne bi bilo ni ovakvog Bokana – on je Mi. Da smo u pravo vreme bili jaki i nepokolebljivi i odbacili sve ono što je trebalo odbaciti: nacionalizam, mržnju, rat, šovinizam – a što smo osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka prigrlili srcem i umom- ne bi smo kroz takvu dinamiku i pokret stvorili hiljade „bokana“ koji se samo drugačije zovu i prezivaju ili imaju „umetnička“ imena, kao: Milošević, Šešelj, Aca, Ivica, Dobrica, Željko, Ceca, pa opet Željko, Ratko, Radovan, Vučela…
Ne znam, ima li primerenijih rečenica od Bogdanovićevih koje opisuju današnje stanje duha političkih i intelektualnih elita ovoga društva: „Umorna je (Srbija, prim. Z.T.), kakvog li čuda, i od sopstvenog razuma, od svog „narodskog“ razuma koji ne razume više ništa… A tek kako je Srbija umorna od mrzitelja znanja i pameti, od zlobe prema izuzetnima i izuzetnosti… Umorna je od svoje istorije koju ne razume i nad kojom se čudi. Umorna je od teških, tragičnih, možda i nesmislenih ratova koje je vodila, a još je umornija od sulude apoteoze tih ratova i od truba i doboša koji, na izmaku 20. stoleća, još odjekuju u njenom duhu i sluhu… Srbija je na marginama civilizacije, umorna je od civilizacije koja je nikada nije valjano ni dodirnula. Srbija je umorna od sebe same, od svoje palanačke samodestrukcije. Ne, nije to „dekonstrukcija“, već nepovratno samorazaranje, samouništenje panikom od drugog i drugih, samouništenje nepovratnom zavadom sa drugim i drugima… To je autodestrukcija samozatvaranjem u začarane krugove sopstvenih fikcija koje nam sve sigurnije obećavaju sve izvesniju sudbinu poslednjih balkanskih indijanaca u Evropi… Srbija je umorna od nepotrebne snage podivljalih reči koje je zavađaju samu sa sobom i svetom u kojem živi. Srbija je umorna da umornija ne može biti i zato je podložna zaluđivanju – podložna je mađijama i samomađijanju, a kada joj zafale magijske veštine probranih i sapetih reči na koje se toliko navikla, batrga se u kučinama simbola i simbolizma- samu sebe zapliće a ne raspliće“, (Mrtvouzice, Zagreb, 1987; Krv i glib, Beograd, 2001.).
Pa, zašto bi smo i danas pristali na Bokana i „bokane“ kada se upalila vatra! Kada gori veliki plamen koji greje društveni pokret na čijem je čelu plemenita mladost ovoga društva. Ne, ne smemo pristati na „bokane“ ne samo u Narodnom pozorištu! Ukoliko pristanemo, znači da smo odustali od „odbrane, da nam ostaju samo „poslednji dani“ i da je „bokanovština“ naš krajnji domet iza kog se iz velike tame pomalja nepovratni raskid sa etikom – a bez nje, nema ni estetike!
U Šapcu, 06.jula 2025.
Autor: dr Zoran Todorović, profesor
