Rijaliti Srbija
Ima li išta gluplje nego kada političke organizacije a pritom opozicione izaberu bojkot izbora kao način političke borbe. A stranke, partije, pokreti i udruženja građana i postoje da bi se u izbornoj utakmici takmičili u ideologijama, sistemima vrednosti, političkim programima, idejama i načinima rešavanja problema potencijalnih glasača/birača.
Naravno da u Srbiji ne postoje uslovi za poštene izbore, to znaju i vrapci na grani, od kada su na vlast uzjahali naprednjaci sa svojim Šefom na čelu – Acom Nenadjebivim. I jeste, ovde vlada tzv. hibridni režim, meka diktatura, mediji su okupirani i potkupljeni i zastrašeni kao i veliki broj građana, institucije (policija, sudstvo, vlada, skupština) vrlo svesno ne rade svoj posao jer rade za vladajuću partiju/mafiju i firera Oskara, korupcija se kao kancer proširila unutar celokupnog društva ali, ALI videli smo to na izborima u decembru prošle godine AV i njegova banda lopova morala je da krade šakom i kapom da bi pobedila, da preseljava i naseljava birače, naročito u Bgd-u, da zauzme svaki sekund na nacionalnim medijima, da dodatno zastrašuje i podmićuje svoje tupavo biračko telo i opet je u glavnom gradu ostala bez celog plena.
Građani i građanke takvi kakvi su i u državi takvoj kakva jeste u većini nisu za vlast naprednih bandita ali nemaju odgovarajuću a respektabilnu, alternativnu političku opciju kao što je to bilo 2000. godine u formi DOS-a protivu Slobodana Miloševića i njegovih socijalističko-radikalskih zlikovaca.
Dakle, vlast je najgora moguća a Vođa je psihopata ali to nije najveći problem „sirotih malih hrčaka“, stanovnika ove lepe i tužne zemlje koju kriminalci na vlasti uništavaju i rasprodaju bez stida i srama. Najveći problem je u tome što se na ovoj drugoj strani barikade ne nalazi dovoljan broj pravih, hrabrih i poštenih ljudi koji su spremni da se istinski bore (i žrtvuju) za istinu, pravdu i promenu nakaradnog sistema koji nas davi godinama kao zmija žabu.
Takozvane opozicione persone su uglavnom jadni amateri koji misle da je bavljenje politikom nešto kao hobi, što se može raditi i levom rukom, u slobodno vreme. Ali, zato pametuju gde god mogu i stignu, vole da slušaju svoj glas a ne čuju glas naroda (ne onaj dr Nestorovića) i skoro uvek donesu pogrešnu odluku šta da se radi i uradi u korist tog naroda a ne svojih navodnih principa i sujeta a protiv nasilnog režima koji ne preza ni od čega na unutrašnjem planu a prema spolja gde su igrači mnogo jači od njih izigravaju „male mace“, tek političke čimbenike, jedne od mnogih, iako znamo da se radi o kabadahijama koje su „našle pa zašle“.
A onda jedan od „lidera“ opozicije (a hteo bi da bude kalif umesto kalifa), predsednik nečega što se zove Stranka slobode i pravde, notorni Dragan Đilas koji se u politiku razume kao Marica u kriv sulundar (biznis mu dobro ide) odluči da razbije dugo očekivanu i jedva skrpljenu koaliciju Srbija protiv nasilja koja je zabeležila vrlo solidan izborni rezultat na proteklim izborima, time što izabere bojkot narednih izbora zakazanih za 2. jun i to samo u Beogradu (!?) a za rasturanje pomenute koalicije optuži svoje dojučerašnje saborce koji su rešili da na te izbore izađu i učine ono što je i prirodno za grupacije organizovane kao političke partije. Njegove političke procene su skoro uvek do sada bile nepogrešivo pogrešne.
Od glavnog zagovornika bojkota 2020. godine, do bliskog susreta sa Vučićem i (ne)dogovora oko ponavljanja beogradskih izbora 2022. godine do najavljivanja ničim izazvane pobede opozicije na prošlogodišnjim izborima pa sve do katastrofalne kampanje baš za te „pobedničke“ izbore i tako redom. O njegovim medijskim nastupima ne vredi trošiti reči, čovek je prosto netalentovan za javnu scenu. Tercirala mu je, naravno, njegova potpredsednica Marinika Tepić koja je umislila da je, ni manje ni više, Jovanka Orleanka srbijanske političke drame a poznata je po suludim političkim procenama i radnjama kao što je onaj štrajk glađu onomad čime je samo narušila sopstveno zdravlje a bez ikakvog drugog efekta ili štete po režim Ace Srbina.
Glupoj odluci o bojkotu izbora pridružio se i general Ponoš čija stranka SRCE (Srbija centar) komotno stane u jedan autobus i, nažalost, stranka Zajedno (Zelenović), ali samo par funkcionera jer su i beogradski i drugi odbori po Srbiji otkazali poslušnost i odlučili da izađu na izbore. Ova stranka u Šapcu godinama bojkotuje lokalni parlament i dok lokalni naprednjaci vedre i oblače bez ikakve kontrole korist za građane od tog neučestvovanja opozicije u radu šabačke skupštine je nikakva – nula bodova. Toliko o bojkotu i njegovim rezultatima. Pogledajte semafor.
Bojkotaški blok čini još i koalicija NADA (Novi DSS i POKS, četnici i početnici) koji su skoro uvek antiprotivni i „nit’ smrde, nit’ mirišu“ a retko kad šta konkretno rade (i urade).
Kakvi god da su izborni uslovi, a pod ovom i ovakvom vlašću neće nikada biti normalni, demokratski i pošteni, oni koji su se uhvatili u to kolo političke borbe ne smeju od te borbe da odustanu, ni u institucijama ni na ulici, borba za slobodu je duga i teška ali nema mesta za sujete i lične animozitete među saborcima. Đilasu je možda vreme da se mane ćorava posla – bavljenje politikom i da ode da radi nešto što zna i ume da radi a možda je vreme za neka nova lica u političkom životu ovog društva ludog i zbunjenog kao što je recimo Savo Manojlović i njegova platforma Kreni-promeni koji po prvi put izlaze na izbore (u Beogradu i Novom Sadu za lokalne samouprave).
To bi mogao da bude početak jedne nove, opozicione u prvom redu, predstave u ovom našem blatu od države i društva u kojem obitavamo već duže vreme. Naravno da su u nameštenoj i neravnopravnoj utakmici šanse za pobedu slabijeg takmičara male ali šta je bolje – pokušati sve što se može u datim okolnostima ili sedeti kod kuće „na divanu čibuk pušeći“ i palamuditi o bojkotu.
Pitanje je retoričko. Ko se usudi – pobeđuje. Kad-tad. Svaki rat se dobija nizom pobeda u malim bitkama koje kada se nagomilaju dovedu do konačnog trijumfa. Ne može se, u ovakvim uslovima sada i ovde pogotovo, menjati sistem koji ne valja odjednom, preko noći, kada ispred sebe imate ogoljenu silu režima Adolfa Vučića.
Neka opozicija prvo pobedi i osvoji Vračar, Stari grad, Novi Beograd (beogradske opštine koje imaju zajedno više stanovnika nego bilo koji grad u Srbiji) Niš, Novi Sad, Čačak, Valjevo, Pančevo i onda neka zapuca prema Republici i mestu predsednika iste.
Malim ali sigurnim koracima stiže se do cilja. A bojkot slobodno bacite u korpu za otpatke. Tamo mu je i mesto.
Piše: Dragan Karalazić