Zima preti najsiromašnijim
Udruženje je učinilo maksimalne napore da obezbedi za svoje članove ogrev, ali će, nažalost, najnemarniji morati da drva potraže na kvantašu, a ugalj na stovarištima pod znatno nepovoljnijim uslovima * Koliko će najavljeno povećanje penzija od jedan i dvadeset pet stotih procenata zaista uticati na podizanje standarda najstarije populacije
PIŠE. STEVAN MATIĆ
Narodnu mudrost prenošenu s kolena na koleno da se pečenica ne tovi uoči Božića, ove godine kao da je „zaboravio“ veliki broj najsiromašnijih šabačkih penzionera!
Onih koji ne žive u stambenim zgradama i soliterima sa parnim, daljinskim grejanjem. U njima je, svojevremeno, stanove dobijala elita i, gotovo svi radnici Hemijsko-metalurškog kombinata „Zorke“ sa navršenih pet godina radnog staža, a ostali su gradili kuće ili „udžerice“ na tako zvanom obodu grada.
Sada su, ti nekadašnji graditelji, čiji je dinar išao u zajednički stambeni fond iz kojeg su uzimali povoljne, dugoročne kredite za sopstvenu (iz)gradnju, postali siromašni starci-penzioneri i mukotrpno sastavljaju kraj sa krajem. I već su izgubili nadu da će od kraja ove godine početi da žive bolje, kako su onomad obećali političari koji su se dokopali vlasti, upravo glasovima naivnog naroda.
Istina, početak boljeg življenja pomaknut je za kraj iduće godine, a nije zaboravljeno da se pomene i dve hiljadita sedamnaesta! Znači, opet bi po narodnoj mudrosti, moglo da se kaže: „Lažu te Bože, da duže žive“, ili, „ne lipši magarče do zelene trave“!
Moguće da su ti siromašni penzioneri, čekajući obećani životni boljitak, „prespavali“ tri godišlja doba, ne nabavljajući blagovremeno ogrev za z imu, pa su sada, pritisnuti kasnim novembarskim hladnoćama, pojurili u Gradsko udruženje penzionera da nabave ugalj ili drva. Kao da ga ono ima u izobilju i čuva za „nemarne“ u svojim skladištima. Ali, nije nemoguće, a uvereni smo da je upravo to najveći razlog, da penzioneri, sa malim primanjima, nisu bili kreditno sposobni i nisu mogli da u proleće ili leto, upišu u Udruženju potrebnu količinu ogreva, bez obzira što ga je ono omogućavalo svom članstvu na šestomesečni kredit, po cenama podnošljivim za svaki kućni budžet!
Bavljenje pretpostavkama, međutim, nikome ne rešava probleme nabavke ogreva i zato rukovodstvo Gradskog udruženja pokušava da „izmoli“ prodavce ogrevnog drveta, Šumsko gazdinstvo „Boranju“, ili rudnike u Kostolcu, Kolubari, pa i Banovićima, da omoguće kupovinu novih, neugovorenih količina, kako najsiromašniji ne bi umirali od zime kada nastupe potpuno hladni dani i temperature padnu znatno ispod nule. Da li će u tome uspeti, znaće se za nekoliko narednih dana.
Otuda, u ovim novinama, ne bismo hteli da obeshrabrimo siromašne penzionere, koji dosad nisu nabavili ogrev, uvereni da će, ipak, moći da ga kupe posredstvom Udruženja. Pogotovu što prekupci cenu drvima određuju po zakonu ponude i potražnje, a o meri da se i ne govori!
Do zaključenja ovog broja „Podrinskih“ Udruženje je nabavilo za svoje članove više od hiljadu i četiri stotine tako zvanih prostornih metara drva sa Cera i Iverka, i već su smeštena u šupe i garaže, a s obzirom na potrebe, nastojaće da ugovori nove količine i izvuče pre nego snegovi zaveju šumske puteve. Takođe, iz Kolubare i Kostolca dobavljeno je više od hiljadu tona uglja, dok je interesovanje za ugalj iz Banovića nešto slabije (samo 65 tona), verovatno zbog visoke cene.
Svodeći bilans za jedanaest meseci u Udruženju nisu nezadovoljni učinjenim, posebno što su imali bolje razumevanje za najsiromašnije od drugih društvenih institucija. Ovome idu u prilog izjave samih penzionera, koji svakodnevno opsedaju svoje Udruženje, tražeći novčanu ili materijalnu pomoć, jer je, kako tvrde, nisu mogli da dobiju nigde gde su je tražili!
Jedna osamdesetogodišnjakinja, tražeći pomoć, „priznala“ da su od nje i njena deca digla ruke, jer prima jedva deset i po hiljada dinara, što je zaista nedovoljno za život, kada se podmire sve druge obaveze. Kad je u Udruženju dobila paketić sa najneophodnijim kućnim potrepštinama, zaplakala je!
Takvih, siromaha među penzionerima ima nekoliko hiljada!
Zato cinično zvuče reči srpskog Premijera da će penzioneri imati veće penzije nego ikad, kada dobiju povećanje od jedan i dvadeset pet procenata! Svaki osnovac lako može da izračuna da će to povećanje za pomenutu penzionerku jedva biti sto trideset dinara!
Zaista, da nije tužno, bilo bi smešno!
No, s obzirom da će „povećanje“ dobiti i onih sedam stotina četrdeset hiljada kojima su penzije umanjene od deset do petnaest i više posto, svakodnevno se mogu čuti tiha negodovanja čak i ljudi koji su nekada svojim znanjem, radom i stvorenim delima izazivali izvesnu dozu strahopoštovanja.
– Da je Premijer rekao da nam vraća taj jedan i dvadeset pet posto umanjene penzije, opet bih nekako „progutao“, verujući da će doći i taj dan kada će biti vraćeno i ostalo. Ovako, nehotično ili namerno, vređa inteligenciju svakog čoveka kome je neustavno smanjena penzija, pogotovu što je rekao i da je Međunarodni monetarni fond „odobrio“ veće povećanje, ali on, „eto, neće“ – rekao nam je ugledni Šapčanin.
Predsednik Partije ujedinjenih penzionera (PUPS) Milan Krkobabić, međutim, tokom letnjeg „karavana“ i razgovora sa članstvom širom Srbije nijednom nije propustio da kaže da su najveći teret dosadašnjih „teških, ali bolnih reformi“ podneli upravo penzioneri, koji su tokom prethodnih decenija mnoge terete izneli na svojim plećima. Od njih je sasvim dosta, i sada bi te terete trebalo da ponesu oni koji su se obogatili na razne načine, ali i svi drugi koji imaju enormna dugovanja Državi.
Njegova izjava zlonamerno je iskrivljena u jednom dnevnom listu sa visokim ugledom i nije teško prozreti čemu je takav obiman tekst namenjen. Začudo, neki drugi kojima su primanja smanjena za više od polovine prosečne penzije, „likuju“ što je PUPS nemoćan da ih zaštiti. To se, navodno, ogleda i kroz njegovu glasačku „mašinu“ od dvanaest poslanika, koji se uvek saglašavaju sa vladajućom strankom i njenim „satelitima“. Kao da bi ova Partija nešto mogla da promeni ako bi se saglašavala sa opozicijom! Nečuven nonsens, naravno!
I sve dok tako „likuju“ zlonamerni penzioneri, oni drugi ne mogu da se nadaju boljem i većem kolaču. Ko od penzionera ovo ne shvata, ne može mu pomoći nijedna druga politička stranka ni partija, posebno one koje su o njima govorile i pisale kao o velikom društvenom balastu. Ne može pomoći na Noam Čomski, Barak Obama, Vladimir Putin ili Međunarodni monetarni fond! U prilog ovoj tezi govori tekst-komentar na sajtu ovih novina, gde mladi dušebrižnik piše da bi svim penzionerima trebalo davati po dvadeset hiljada dinara mesečno. Nečuvena uravnilovka. Kao da su svi u životu bili kuriri i čistačice i nisu, izgrađujući zemlju i sagorevajući na najdelikatnijim poslovima na svaki zarađeni dinar, najmanje još jedan ulagali u Fond penziono-invalidskog osiguranja.
Gde su njihove pare i u čije džepove su otišle, neko bi, ipak, morao da odgovori. I kako nastaše srpski milioneri i milijarderi?!
Nema penzionera koga i ovo ne interesuje.