Postizborna groznica 24: Piše Dragan Karalazić
„Jel’ lepše u duši trpeti
praćke i strele sudbe obesne,
ili na oružje protiv mora beda
dići se, i borbom učiniti im kraj?“.
- Šekspir
HAMLET
Protekle nedelje u Beogradu je održan, po šesti put, protest protiv rušenja „baraka“ u Savamali i urbicida pod kodnim imenom – Beograd na vodi, koji je predvodila Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ i gde se okupilo 5-6 hiljada građana. Koliko juče tiho se navršila i 16-a godišnjica 5. oktobra, kada su građani cele Srbije, njih desetine hiljada, protestvovali protiv još jedne Slobine izborne krađe, nakon čega je On otišao sa vlasti a nešto kasnije u Hag. Kada se pogleda šta je ostalo od 5. oktobra, te energije, te nade da će stvarno i u ovoj zemlji da bude bolje, tog predivnog osećaja da svaki građanin i njegov glas nešto znače, pravo je čudo da se bilo ko danas odluči da svojim prisustvom na ulici podrži bilo šta ili da se buni protiv bilo čega i bilo koga. „Sve je isto samo njega nema“, to je pesmica koju većina naroda pevuši godinama i u suštini to nije daleko od istine. Malo se samo promenila ambalaža ali to je zapravo onaj isti prevarantski sistem gde tajkuni, kriminalci i aktuelni politički radnici drpaju na sve strane a običan svet jedva preživljava, potpuno anestezirani rijaliti programima, stalnim pojavljivanjem Premijera na svim električnim aparatima i svakodnevnim praznim obećanjima. Omladina koja se probudila 2000. godine i kroz Otpor i na sve druge načine dala svoj doprinos u obaranju autokratskog režima Miloševića i družine, u međuvremenu je odrasla, najbolji među njima napustili su zemlju a oni koji su ostali su uglavnom uhlebljeni u SNS-u ili tavore na marginama propalog srpskog društva. Srednje generacije su odavno ubijene u pojam, životare uz fudbal na TV-u i pivo a penzioneri – naša dika raduju se kao mala deca povećanju prinadležnosti od celih 1,5% pošto im je Premijer iz džepa ranije maznuo između 10 i 20% od teško stečene crkavice. I stvarno, ko će da se buni protiv sadašnje, preko svake mere osione vlasti, izabrane na demokratskim izborima ogromnom većinom glasova? I da li uopšte vredi protestvovati kada ovde, okreni-obrni, uvek sve ostane nepromenjeno? „Isti je komad, isti zaplet i kraj“. Osim SNS sve ostale političke partije su samo dekor u toj predstavi „rđave beskonačnosti“ i one nisu nikakva alternativa postojećem režimu. Tek par „desnih“ stranaka su antiprotivne dok su sve ostale za ulazak Srbije u EU, za saradnju u „regionu“, neolibelani kapitalizam a od vladajućih se razlikuju, eventualno, po boji očiju! Neformalne grupe građana kao što je Inicijativa „Ne da(vi )mo Beograd“ su simpatične, žuta patka je baš „kul“, ali bez jasnih političkih ciljeva i masovnosti nema šanse za uspeh. Dok se u glavnom gradu na ulicama i trgovima ne okupi 100. 000 ljudi, za početak, ništa se neće pokrenuti ka nekakvoj promeni. Dok se sve odigrava u „krugu dvojke“ a ostatak Srbije o tome, zahvaljujući strogo kontrolisanim medijima, nema pojma – mrka kapa. Šta vredi što ogromna većina pučanstva u svojim domovima, po kafanama i slavama kuka ili kritikuje vlast kada nisu spremni ni prstom da mrdnu da bi im bilo bolje. U ponekim lokalnim sredinama, poput Šapca, ima neke živosti i pokušaja da se nešto dobro uradi i to se i vidi, ali generalno kao da je sve prepušteno sudbini. „Šta bude – biće“. Naravno da je lakše „na divanu sve čibuk pušeći“ olajavati sve i svakoga, i vlast i opoziciju, i Soraju i Zmaja od Šipova, Zvezdu i Partizan, a da je malo teže podići guzicu i ustati u borbu za svoja prava, za svoj život. Ali, to smo mi Srbi, „zato nas i svrbi“. Slavimo poraze i zaboravljamo pobede i uvek čekamo da nam neko na tacni donese našu sopstvenu budućnost. E, pa, srećno s tim. Drugarice i drugovi, dame i gospodo, budućnost je već pred vratima. A da li ste vi kod kuće?
