Često se pitam kako smo dozvolili bitangama, probisvetima, klošarima i prevarantima da tako agresivno uđu u naše živote, da ih „okupiraju“ i da ih kroje po sopstvenom nahođenju. Uglavno onako kako njima odgovara i onako kako oni mogu, za sebe, da izvuku najveću korist. Brojni su primeri „nedela“ takvih dripaca i nitkova (verujem da je svaki čestit čovek imao nekog takvog na grbači) od kojih prosto nije bio u stanju da se odbrani. Njihove slatkorečive laži, poput pijavice, zalepe se za „krvne sudove“ i dok trepneš posisaju svu „krv“. A onda, kad „krvi“ više nema nestaje i slatkorečivost. Međutim, ostaju laži. Brutalne. Dok žrtva ne postane „krivac“ a bitanga paćenik.
E te bitange imaju sve karakteristike danas „poželjnih“ osoba u Srbiji: obično su neškolovani (diplome nisu merilo), neobrazovani, primitivni, nevaspitani, prosti, lažljivi, bezobrazni, sujetni, samoživi, vulgarni, bezosećajni, ljigavi, neodgovorni… I vrlo se lako prepoznaju ali to im nije smetnja već „ulaznica“ u „visoko“ društvo!
Ali ovo, ipak, nije priča o njima, bitangama.
Ovo je priča o onima drugima: obazovanim, školovanim, lepo vaspitanim, kulturnim, pametnim, dobrim, čestitim, poštenim, učtivim, osećajnim, dobrodušnim, ponosnim… Dakle sa svim onim osobinama sa kojima u današnje vreme takve osobe ne mogu da napreduju u Šapcu ali ni u jednom drugom mestu u Srbiji. Jer na njih niko ne obraća pažnju. Čak, šta više, smatraju ih budalama i izbegavaju ih.
Jednog takvog, mladog, momka često možete videti i sresti kako šeta ulicama Šapca potpuno sam. Iako ima sve gore nabrojane osobine, a i dete je iz ugledne šabačke porodice, nema zaposlenje. Međutim, to mu ne smeta da bude nasmejan, uljudan i da se uvek lepo i kulturno javi.
Nekako prošle godine, pred izbore, njegovi roditelji priključiše se naprednjacima. I, od tog trenutka ovaj momak postade izopšten iz društva u kojem je do tada bio. Moram priznati da sam i ja počeo da ga gledam „drugačijim očima“ i da se trudim da nam se putevi ne ukrste. Ali jednog dana on stade ispred mene. Započešmo kurtoazan razgovor sve do trenutka kad neizdržah da ga upitam gde radi. Na moje veliko iznenađenje njegov odgovor je bio – NIGDE! Kako pa roditelji su ti sa naprednjacima? – pitam, zar nisu mogli da te zaposle?
– Da, uradili su to zbog mene i mogli su da me zaposle – kaže on.
– Pa zašto nisu? – pitam zbunjen dalje.
– Neću ja sa „ovima“ (naprednjacima) da imam ništa i od njih mi ništa ne treba. Jer, ako su se moji roditelji „obrukali“ neću da se obrukam i ja!
Bio je to šok za mene. Osetio sam se posramljeno. Bedno!
Kako je lako i „bezbolno“ ogrešiti se o dobre i čestite ljude. Da je neka bitanga bila na njegovom mestu danas bi važila za „uglednog“ državnog službenika a verovatno i nekog direktora. I svi bi joj se kljanjali.
P.S.
Ispričah ovu priču da spasem dušu svoju i da vam, poštovani čitaoci, pokažem da ima nade. Samo je treba prepoznati i dati joj šansu!
Mali Đokica