Tamburaški orkestar „Bisernica“ vrši upis novih članova
U septembru će biti dve decenije od kako je Vesna Dobrivojević prvi put uzela tamburu u ruke, kada je kao učenica OŠ „Janko Veselinović“ išla na časove kod Dimitrija Diše Stankovića i brzo napredovala do velikog orkestra. Od novembra prošle godine umetnički je rukovodilac u „Bisernici“, čemu je prethodilo iskustvo u radu sa mladima. Sa istim žarom, ljubav prema tamburi u njoj živi i danas i tu ljubav deli sa onima koji su deo tradicionalnog tamburaškog orkestra godinama unazad, ali i onima koji će to tek da postanu u vremenu koje dolazi.
Tradicija koja obavezuje
-U septembru će biti 20 godina kako sviram, uz male pauze zbog privatnih obaveza, tambura je uvek bila kod kuće, sviralo se u društvu i sa društvom. Mama i tata su mi kupili tamburu u petom razredu, jer su prepoznali moju ljubav prema tom instrumentu i tako mi ispunili želju, znajući moju sklonost prema muzici i umetnosti. Dok sam studirala, svirala sam i u Novom Sadu, u „Sonji Marinković“. Oni imaju drugačiji način rada, pošto tambura postoji i u Muzičkoj školi i na Muzičkoj akademiji i samim tim imaju formirane svirače u stručno- muzičkom smislu, a mi smo amateri, niko od nas nije završio muzičku školu. Sve to što radimo i što smo kroz Dišino vreme na ovamo uspeli da savladamo, prenosimo dalje deci- navodi Dobrivojevićeva.
Diša Stanković ostavio veliki pečat
-Diša nas je naučio najpre da budemo prijatelji jedni drugima, da budemo disciplinovani i u sviranju i u ponašanju, da nakon proba sve ostavimo kako smo prvobitno zatekli. Najviše nas je naučio samom sviranju, jer je to forsirao i u osnovnoj školi, od petog do osmog razreda. Motivisao nas je da što više vežbamo i trudimo se da bismo dostigli veliki orkestar. Svirala sam samo nekoliko godina kod njega, ali je ostavio veliki pečat na moj dalji razvoj. Svi znamo koliko se trudio, uložio, predao i koliko mu je orkestar značio. Nažalost, preminuo je prošle godine u novembru i mi smo ga ispratili pesmom i tamburom, jer znamo da je obeležila najveći deo njegovog života i hteli smo tako da mu odamo počast za znanje koje nam je preneo- navela je Dobrivojevićeva.
U proleće 1963. godine osnovan je tamburaški orkestar „Tamburica“ pod dirigentskom palicom Dimitrija Diše Stankovića. U oktobru 1967. orkestar menja ime u „Bisernica“ koje koristi i danas. Broji 16 članova različitog uzrasta, sa ciljem da se održi tradicija slušanja i sviranja tamburaške muzike. Čine ga: umetnički rukovodilac Vesna Dobrivojević, Anastasija Kovačević, Rastko Blagojević, Dunja Obradović, Matija Stanojević, Emilija Gavrilović, Mladen Vuković, Mina Stanojević, Dejan Jović, Olga Dubljanin, Nikola Davidović, Petar Miljković, Milorad Petrović, Ivko Petronić, Veljko Davidović i Miloš Popović. Dobrivojevićeva naglašava da je bivši umetnički rukovodilac i svirač Ivan Vujanić animirao podmladak. Trenutno je aktivna Fejsbuk stranica Тамбурашки оркестар Бисерница (ćirilično), a upis novih članova je svakog utorka od 20 i nedeljom od 18 sati. Među članovima ima i onih koji sviraju više od 25 godina, ne samo na probama, već kad god im se za to ukaže prilika.
-Ideja je da privučem manju grupu, do desetak njih, koji bi krenuli od početka, učenja nota, samog sviranja, i onda, naravno, kompozicije. Imamo četovoro- petoro profesora koji inače rade u školama, a igrom slučaja svi smo na okupu i radimo ovde. To su odrasli ljudi, koji imaju 30- 35 godina, sa obavezama, porodicama, poslovima i izdvajaju vreme da dolaze ovde, ne propuštaju probe i posvećeno rade, odazivaju se svakom pozivu za učešće na koncertima. Mlađi su od četvrtog razreda do prvog srednje i dolaze iz tri osnovne i jedne srednje škole. Za sada su svi zadovoljni i za vreme raspusta oni mene pitaju da zakažu dodatne probe, što je dokaz da žele da rade i napreduju, da im ovo nije obaveza, već prilika da se međusobno lepo druže, a ja sam tu da im usmerim energiju ka sviranju i držim ih zajedno kao prijatelje. Želim da i oni steknu ta prijateljstva koja ovde traju godinama, da se trude, proputuju, stvore nova životna iskustva, da na taj način orkestar utiče na njihove živote- podvlači Dobrivojevićeva, koja je pre više od desetak godina vodila mali orkestar, a sada radi i sa starijima i sa mlađima.
Kakva god da je proslava ili druženje u pitanju, lako se u nju može uklopiti tambura. Neretko tambura asocira na kafanu, ali to nije uvek slučaj.
Otvoreni za učešće na brojnim manifestacijama
-Sviramo i takvu vrstu muzike, ali, kada je reč o koncertima, okrenuti smo klasičnoj muzici, čak i zabavnoj, pa smo imali priliku da sviramo neke pesme Zdravka Čolića u raspisanim tamburaškim aranžmanima ili neku modernu kompoziciju. Obuhvatamo sve- od moderne, klasične, opere, do samih tamburaških pesama Zvonka Bogdana. Trudimo se koliko možemo da malo proširimo repertoar, da uvrstimo nove, poznatije melodije, čak i neke popularne pesme, da ne budemo „suvi“ tamburaški orkestar koji svira samo tamburašku muziku- objašnjava.
U planu im je da u aprilu nastupe na festivalu u Pljevljima u Crnoj Gori, kao i u Vojvodini, potom učešće na Dečijem tamburaškom kampu u Ravnom Selu (Opština Vrbas) 5. maja, kao i nastup u okviru Dana Lazine škole u Šabačkom pozorištu. Smatra da njihovo trajanje dugo više od pola veka zaslužuje veću pažnju grada.
-Orkestar postoji i održava se više od 50 godina, a poslednjih desetak godina osećamo da smo zapostavljeni. Dugo godina smo u senci kulture u gradu Šapcu. Trudimo se, vežbamo, kvalitetni smo svirači, a nigde nas nema na gradskim manifestacijama. Imamo ideju da organizujemo festivale i pozivamo sve prijatelje kod kojih smo bili. Rado bismo se odazvali da budemo deo manifestacija na kojima nam je mesto u Šabačkom pozorištu ili Kulturnom centru. Smatram da možemo da se uzdignemo na viši nivo, da nastupamo na bilo kojoj kulturnoj manifestaciji gde nam je mesto, a ima mnogo manifestacija gde bi tambura mogla da se čuje u pozadini, kao što su promocije, proslave, festivali na trgu, gde verujem da pripadamo. Takođe, volela bih da svojh dvadeset godina rada u septembru obeležim javnim časom u „Abraševiću“ na koji bih pozvala i stare i buduće svirače. Mnogo smo putovali ranijih godina, na festivale u Belgiju, Grčku, Bugarsku, a u poslednje vreme je zbog finansija to stalo. Ukoliko uspemo da dobijemo podršku Grada i sponzorstvo nekih privrednika, tako nešto bi moglo biti moguće i u budućnosti, a svojim nastupima bismo, gde god se pojavimo, bili dostojni reprezenti Šapca i naše zemlje- smatra Dobrivojevićeva, koja kao profesorka istorije šest godina radi u prosveti, a iskustvo sa decom joj je dragoceno da ih usmeri ka ljubavi prema muzici.
Tako je, sledeći njen primer, i brat od ujaka stigao do Muzičke akademije i uspešno svira gitaru, a pre nego što je ona uzela tamburu u ruke niko u porodici nije svirao nijedan instrument.
Dragana Dimitrijević