Bez knjige nema suštinske pismenosti

Aleksandra Erdevički Tomić, bibliotekar informator u Biblioteci šabačkoj

Biblioteka šabačka kao ustanova kulture kontinuirano obogaćuje svoj fond, organizuje radionice, izložbe i na druge načine doprinosi očuvanju i negovanju srpskog jezika. Knjiga je osnovni vid edukacije, a to treba imati u vidu posebno na Međunarodni dan pismenosti, koji je obeležen 8. septembra.

-Čini mi se da su danas, usled nimalo pozitivnih okolnosti u kojima se nalazimo, čitaoci počeli da koriste književnost kao sredstvo za beg iz stvarnosti, ali to ne rade na kritičan način, tako da im nije bitno, ni koliko je knjiga kvalitetna, niti im je toliko važna preporuka, nego je važno samo da im skrene misli. To nije baš pozitivno i za nas bibliotekare koji ulažemo mnogo u tom smislu, pa imamo od tematskog do kutka za knjigoždere, gde preporučujemo literaturu samo za mlade, zatim kutak za biblioterapiju, gde upravo ljudi mogu da izraze i svoje probleme, kako bismo im mi kroz određene preporuke pomogli da ih reše. Čak i kroz te naše napore, vidim da to nekako njima nije dovoljno i da im nije ni potrebno, nego uglavnom žele da što brže i lakše uzmu knjigu i da od njih ne zahteva veliki intelektualni angažman- ističe na početku razgovora za „Podrinske“ bibliotekar informator u Biblioteci šabačkoj Aleksandra Erdevički Tomić.

Da li fond Biblioteke raspolaže novim izdanjima koji se bave jezikom i pismenošću i koliko su ljudi zainteresovani za to?

Biblioteka šabačka godinama ulaže u kvalitetan fond. Mi pažljivo biramo svaki naslov i na to sam veoma ponosna, zato što se kao institucija ne vodimo ni trendovima, a ni onim kriterijumom da ćemo baš svaku knjigu koju naši čitaoci žele da čitaju i nabaviti. Knjiga jeste osnovni vid edukacije i ako se o pismenosti govori, bez knjige nema suštinske pismenosti. Mi možemo da naučimo da pišemo i čitamo, što ne znači da smo dovoljno pismeni. Potrebno je da ulažemo kroz čitanje u sopstveni jezik, način izražavanja i obogaćujemo fond reči. To je jako važno i kada su deca i mladi u pitanju i biblioteka u tom smislu izuzetno vodi računa. Mi smo imali i nekoliko jezičkih radionica, bavimo se i načinom govora kroz naše dramske radionice, klub recitatora postoji više od deset godina. To je direktno bavljenje jezikom i pismenošću, jer izučavamo sva dela koja posle obrađujemo, ili dramski ili deca uče da izražajno govore. Upravo kroz sav taj naš aktivan dan, direktno, prvo sa decom i mladima, možemo da govorimo o posvećenosti kada je pismenost u pitanju. To onda pokušavamo da radimo i sa našim odraslim čitaocima. Često koristimo datume kao što su Međunarodni dan maternjeg jezika i Međunarodni dan pismenosti, da podsetimo sve naše sugrađane na kvalitetnu i raznovrsnu literaturu iz te oblasti i gde su prave informacije.

Kreativni izazov podstiče mlade na promišljanje o jeziku i pismu

„Kultura ćirilice“ je edicija nastala sa idejom da se očuva naše pismo i rezultat je višedecenijske saradnje sa Školom primenjenih umetnosti.

-Na zadate teme koje biblioteka daje odgovaraju učenici različitih smerova i na taj način obeležili smo mnoge jubileje. Imali smo i izložbu koja je bila posvećena pismu, gde smo pokazali na koji način naš lepi jezik i pismo mogu da budu upotrebljeni u umetnosti. Organizovali smo i kreativnu radionicu na kojoj su svi polaznici savladavali kaligrafiju. To je takođe bilo interesantno, zato što su vodili računa o lepom pisanju. Kad su naučili pravila krasnopisa i da se koriste tim pismom, mnoge stihove naših najpoznatijih pesnika takođe su pretvorili u umetnička dela. Jako je važno na koji način mi možemo da učinimo interesantnim bavljenje i pismom i jezikom- ističe Erdevički Tomić.

Danas se često oslanjamo na internet kada su u pitanju mnoge informacije, pa i jezičke nedoumice. Koje knjige bi trebalo da koristimo ako želimo da budemo sigurni u ispravnost određenih reči/ izraza?

Sad su počele da se objavljuju i knjige upravo sa jezičkim nedoumicama, pošto je tih nedoumica pregršt i ljudi vole da ih uzimaju. Primetila sam da sve to ipak mora da bude prilagođeno prosečnom čoveku, da ne bude suviše ni obimno, a ni naporno za razumevanje. Mi smo imali sajt za mlade Knjigožderi i mnogo lepu inicijativu sa Šabačkom gimnazijom, filološki kutak, gde su upravo sve te nedoumice na području jezika mogle da se nađu, sa interesantno osmišljenim sličicama, tako da je to bilo prijemčivo ljudima. Oni su na lak način dolazili do pravih informacija. Svakako je pažnja na kvalitetnom odabiru knjiga, da mi edukujemo naše čitaoce i sugrađane odabirom literature, bez obzira na to da li se radi o beletristici ili o stručnim knjigama. Veoma je bitno da je fond promišljeno osmišljen. Naše generacije su još koristile Vujakliju za sve, a danas je to svakako internet. Mi smo na radionicama, kao i učenici u školama, ipak usmereni od strane pedagoga na određenu literaturu. Ove godine izašao je i najnoviji Pravopis srpskog jezika u izdanju Matice srpske. To je osnova svega. Naravno, tu su i Ivan Klajn i Milan Šipka kao autoriteti u svetu pismenosti kod nas, leksikoni, rečnici gde se može doći do adekvatnih i ispravnih informacija. Posedujemo sve te knjige koje bi mogle da upute naše čitaoce u tu oblast.

Koliko je ljudima danas važno da budu pismeni ili se to svelo samo na situacije u kojima se to od nas očekuje/ zahteva?

Mislim da se to mnogo promenilo. Ranije je bilo jako važno da se sva pravila poštuju i poštovanje određenih pravila značilo je da smo pismeni, edukovani i da pripadamo obrazovanom svetu. Danas mi se čini da svi imaju potrebu da poruše određeno pravilo pod izgovorom da će drugačije govoriti kad to bude bilo javno ili u određenoj prilici. Ima mnogo takvih situacija u kojima ljudi, čini mi se, kalkulišu sa tim gde će i kako da govore. Znam mnogo i profesora koji, kada su na času, govore lepo, razložno, trude se da ih učenici shvate na što bolji način, da koriste širok dijapazon reči, ali zato će privatno za mnoge da bude razočaravajuće kad se susretnete sa takvim ljudima. Zašto je to tako? Čini mi se da možda ljudi žele da budu više u trendu, da ih možda ne doživljavaju ni tako formalno. Jezik mladih se svakako toliko promenio i sada. Prisustvovala sam i nekim radionicama gde smo učili  skraćenice koje mladi koriste na društvenim mrežama, tako da je to sad jedno posebno polje koje stvarno moramo da izučavamo kako bismo bili u komunikaciji sa tim delom populacije.

Da li to znači da će se i taj govor naći u nekim budućim rečnicima?

Već su počeli da se prave određeni rečnici skraćenica, zato što su neophodni za komunikaciju, jer generacijski jaz svakako postoji, a ukoliko mi bar ne poznajemo tu njihovu terminologiju, onda smo u velikom problemu zbog mogućnosti da dođe do nekog suštinskog razumevanja. Opet, i to je način na koji se jezik razvija, sad je samo pitanje na koju to ide stranu. Nije ni to nužno loša pojava, ali ne može svakako biti ni merilo. Sad tinejdžeri imaju neki svoj način komunikacije i jezik koji koriste i to može da bude simpatično, ali se zna do koje mere.

Da li im se u javnom govoru u dovoljnoj meri nudi alternativa takvom izražavanju?

Kod nas se ljudi mnogo obrazuju kroz medije ili koriste određene medije, štampane, elektronske i sve manje popularnu televiziju. Opet, ako ljudi u medijima često govore na određen način, mnogi mladi, ali ne samo oni, misle da je to ispravno. Naravno da bi trebalo da ustanove kulture imaju čvršći temelj i da zahtevaju i od svojih zaposlenih poseban pristup. Kad svakodnevno komuniciram kao bibliotekar sa korisnicima, jako je važan način na koji pristupam, kao i svako od nas, ali to je i dalje na individualnom nivou. Meni se čini da sistemski nedostaje briga kada su jezik i pismo u pitanju. Kad ne postoji ta krovna briga, onda nisam sigurna koliko će individue same imati tu svest o tome koliko je bitno očuvanje jezika, kao i pismenost i njena svrha. Mislim da mnogi ne znaju zašto je to važno, zbog toga se i nemarno odnose prema tome.

Dragana Dimitrijević