Pisma čitalaca
„I protiv mene su uvođene sankcije 1998-1999, baš me briga bilo, da vam pošteno kažem“, kaže predsednik Republike Srbije! „Pa i ja sam bio na listi američkih sankcija, i predsednik Aleksandar Vučić je bio na listi…“, kaže potpredsednik Vlade Srbije i ministar spoljnih poslova Republike Srbije! Obojica to kažu braneći direktora srpske tajne policije od američkih sankcija, svog decenijskog političkog i etičkog pajtosa. I to su radili nadmeno, samouvereno i šeretski ne očekujući ikakve opomene i korektivne mere ovoga društva za takvu besramnost. Meni se čini da su se oni manje podsmevali američkim sankcijama, a više sopstvenom društvu kojem perfidno poručuju da je decenijama nesposobno da odbaci one koji su ga unesrećili, a da su oni kao takvi – davno sankcionisani i prokazani negativci – i danas gospodari koncepta duhovne bede u Srbiji.
Da budem iskren, nisu oni meni problem: problem mi je pomisao na to da granicu besramnosti u politici treba da ograničavaju građani jednog društva, a oni to ne čine! Tako piše u ustavima ove zemlje, bezmalo 200 godina, samo stilizovano pravničkim rečnikom. I zato pokušavam da nađem razloge da se ne složim sa rečenicom koju je izgovorio Gagi Jovanović u filu „Profesionalac“, „nije Milošević kriv, mi smo krivi, mi smo g…..“ I upravo iz tog razloga ću da osvežim sećanje na naše besramnike i da još jednom promislim društvenu i političku ulogu građanina pred pojavom političke besramnosti.
Svima nama znani likovi, pripadali su ekipi koja je devedesetih godina prošlog veka zagovarala i sprovodila političko-ideološki koncept Velika Srbija kroz etničko čišćenje u Republici Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na kraju na Kosovu i Metohiji. Taj koncept i njegovi metodi bili su osuđeni od strane velikih država – Francuske, Rusije, SAD, Nemačke, Velike Britanije… pa su neke od njih na svoje „crne liste“ stavile i naše mlade vedete ideologije zla (1999. godine). Pre stavljanja na liste, oni su se baš isticali propagandom da treba da istrebimo Hrvate sa trećine teritorije Republike Hrvatske i naravno iz Srbije, da etnički očistimo Podrinje i druge delove BiH od Bošnjaka (i bosanskih Hrvata), da Kosovo i Metohiju učinimo homogenom srpskom teritorijom bez Albanaca. Dakle, da pocepamo Jugu i prekrojimo njene unutrašnje granice – uzmemo ono što nikada nije bilo naše, a da ne damo ništa drugima po istom principu.
I da nas podsetim šta je ostalo iza ideologije i politike koju su zagovarali i sprovodili. Prema presudama koje su izrečene političkim i vojnim vođama Srba u Republici Hrvatskoj, od 1991. do 1993. godine, Srbi su uz političku, vojnu i finansijsku pomoć Srbije i JNA (koja je bila pod kontrolom Srbije), okupirali trećinu teritorije Hrvatske i uspostavili svoje kriminalne banana – državice. Za to su dobili oružje od Srbije, novac od Srbije, paravojne formacije od Srbije, a ugledni srpski profesori prava su im sročili ustave za njihove separatne kriminalne državice na teritoriji Hrvatske (Ratko Marković, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu pisao je ustave; pomogla je i profesorica Smilja Avramov „odokativno“ iscrtavajući granice po Hrvatskoj i BiH, sve sudski utvrđeno). Na putu ka tom cilju, izvršeni su masovni zločini po Istočnoj Slavoniji, Baniji, Kordunu, bombardovan je Dubrovnik, Zagreb, razoren Vukovar, na „Ovčari“ je pobijeno preko 260 osoba zatečenih u vukovarskoj bolnici. Usput, „srpski junaci“ popalili su i opljačkali sve što im se našlo na putu: katoličke i islamske bogomolje, privredne subjekte, privatna imanja, isekli šume, pokrali letinu, stoku… A onda smo, kada se Republika Hrvatska konsolidovala a srpske vođe u Hrvatskoj odbacile sve mirovne planove, u avgustu 1995. godine dobili „Oluju“ – legitimnu vojnu akciju države Hrvatske za oslobođenje uzurpiranih delova i uspostavljanje političke vlasti na celokupnoj teritoriji. I nismo tada morali svi da napustimo ognjišta u Hrvatskoj, to je naša laž! Napustili smo ih zato što nam je tako zapovedano iz Beograda od još većih bestidnika! I to se saznalo kada se sudilo vinovnicima zla! Zbog toga naši bestidnici prilikom obeležavanja godišnjice „Oluje“ ne spominju uzroke progona već samo posledice. Pokvareno i kukavički podmeću ovom narodu tezu o žrtvi koja je rezervisana za srpski narod.
A Bosna i Hercegovina, to je posebna priča naših besramnika, a i svih nas! Zagovarali su ideologiju etničkog čišćenja bošnjačkog i hrvatskog naroda u nameri da raskomadaju Bosnu i Hercegovinu. Stvorili smo političke i vojne vođe Srba u Bosni, naoružali njihove horde zla oličene u državnoj vojsci i na tlo Bosne i Hercegovine poslali desetine paravojnih jedinica formiranih od ljudskog ološa – od Melburna do Beograda. Već početkom 1991. godine, ove jedinice su u Podrinju raspaljivale rat i počinile najmonstruoznija zlodela prema bošnjačkom stanovništvu (u Okružnom sudu u Šapcu vođen je postupak protiv pripadnika paravojne jedinice „Žute ose“ za počinjena zločinstva 1991. nad Bošnjacima iz Zvornika, čitanje spisa nije za one sa slabim nervima!). A kasnije se ovaj narod digao u odbranu. Prema dokumentima Odeljenja za istraživanje rata, ratnih zločina i obradu dokumentacije Republike Srpske, od 1992. do 1995. godine u Podrinju (područje Zvornika, Vlasenice, Milića, Kalesije, Osmaka i Šekovića) poginulo je 2.385 Srba – 1.974 vojnika, 387 civila i 24 lica svrstana u kategoriju „nepoznat status“. Dakle, ne preko 3.200 Srba civila, kako to lažno interpretira besramnik iz Bosne i Hercegovine unatoč zvaničnoj statistici sopstvene države (feudalac entiteta Republika Srpska koji je takođe na listi sankcija!), svake godine na obeležavanju godišnjice stradanja Srba u Podrinju. No, da vidimo i koji je bilans ratničke politike i ideologije u Bosni i Hercegovini od 1991. do 1995. godine. Prema Demografskom odseku Kancelarije Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, u ratu u BiH poginulo je 104.732 osobe – 42.106 civila i 62.106 vojnika: Bošnjaka, 68.101 osoba (civili, oko 40 hiljada osoba), Srba, 22.779 (civili, oko 2.100 osoba), Hrvata, 8.858 (civili, oko 2.160 osoba) i 4.995 osoba drugih nacionalnosti. I najvažnije, iza srpske nacionalističke ideologije ostao je genocid nad bošnjačkim narodom. Ali, izgleda da se građani i ovde i preko Drine, ne slažu sa utvrđenim činjenicama: od presuđenih ratnih zločinaca i visokih političkih i državnih ličnosti Srbije, do srpskih studentkinja Univerziteta u Sarajevu! No, u dogledno vreme će to pisati u svim našim udžbenicima. Naši klinci će morati za prelaznu ocenu iz istorije sve znati o Srebrenici: ne onako kako kaže radikalsko-četnička propaganda, nego sudske presude. Boleće, ali će biti lekovito! O Jasenovcu sve znamo, zar ne?
Kosovsko-metohijska uloga besramnika još je svežija. Jedan je bio učesnik političke vlasti (ministar propagande i laži), a drugi je obitavao u samom vrhu političke strukture naci-partije koja je donosila odluke o sudbini političkog entiteta u kom živi jedan stari autohtoni etnos. Dakle, 1998. i 1999. godine, bez mnogo preispitivanja, ispoljena je najgrublja nacionalistička politika na Kosovu i Metohiji. U prekomernim i neselektivnim akcijama vojske, policije i paravojnih jedinica, Republika Srbija je razarala konstitutivni element sopstvene države – kosovske Albance, sopstveni narod. Beskrajno je terorisala većinu stanovništva zbog čega nije ni uspela naći rešenje za političke zahteve albanskog naroda, niti za njihovu malobrojnu pobunjeničku vojsku od dve-tri hiljade vojnika naoružanih pešadijskim i lakim artiljerijskim naoružanjem. Preuzela je opsežnu kampanju terora, progona (oko 850 hiljada albanskih civila proterano je u Makedoniju, Albaniju, BiH i Crnu Goru), masovnih ubistava, silovanja, pljačke, spaljivanja čitavih sela… A sada ono što Srbi ne žele da čuju jer veruju u mantru o sopstvenoj i jedinoj žrtvi: o posledicama i učincima ideologije i politike koju su zagovarali i provodili besramnici, i mi sa njima. Prema uporednim podacima Fonda za humanitarno pravo i Kosovske knjige pamćenja, u ratnom sukobu na Kosovu tokom 1998., 1999. i 2000. godine, ukupno je poginulo 13.535 osoba. U 1998. godini stradalo je 2.156 osoba (1.804 osobe albanske nacionalnosti, 269 srpske i 63 romske i drugih nacionalnosti), od tog broja, civilnih žrtava je 1.278 (1.100 albanskih, 132 srpske i 46 romskih i drugih nacionalnosti), boraca 878 (703 – OVK, 175 – VJ i MUP). U periodu od 01.01.1999. do 14.06.1999. poginule su 10.122 osobe, od čega 7.903 civila (7.346 osoba albanske nacionalnosti, 385 srpske i 172 romske i drugih nacionalnosti), a 2.219 osoba su borci (1.354 – OVK, 865 – VJ i MUP). U periodu od 15.06.1999. do 31.12.2000. godine, na Kosovu je ubijeno 1.257 osoba (717 srpske nacionalnosti, 307 albanske i 233 osobe romske i drugih nacionalnosti), gde se jasno iskazuje osvetnički talas nasilja kao odgovor na prekomerne i neselektivne akcije srpskih snaga bezbednosti prema albanskom stanovništvu dok su one bile prisutne na teritoriji KiM, do 14. juna 1999. Od posledica dejstva NATO-snaga na Kosovu, u razdoblju od 24.03.1999. do 09.06.1999. poginulo je 488 osoba (248 osoba albanske nacionalnosti, 202 srpske i 37 romske i drugih nacionalnosti).
Na kraju, da postavimo i jedno pitanje. Koliko je čitalaca ovog teksta znalo za ove činjenice? Da, da činjenice – istorijske i sudske! Ako ih niste znali, šta mislite ko je odgovoran što niste znali. Sami niste odgovorni, nemate gde da se obavestite na otvorenim izvorima, a niste ni podsticani da saznate: radio i televizija okupirani su propagandom i lažima besramnika jer vam ne daju da saznate ko su, zapravo. Možda zato i nemam pravo da prigovoram našem saučesništvu sa njima. Da je drugačije, imao bih pravo da kažem, krivi smo ovako, nismo svi krivi, nismo svi besramnici. Samo oni koji su bili i ostali na „listama“ i koji se ni danas ne stide kvalifikacije da su kreatori i zastupnici ideologije koja je proizvodila bedu i nanosila zlo, a da se i danas sopstvenim građanima podsmevaju oholo i perfidno. Jeste li to protumačili na taj način, ako niste onda mi je to znak da su nas dobro „uradili“ za ovih tridesetak godina!
U Šapcu, 21.07.2023.
Autor poznat Redakciji