Nova školska godina
Za desetak dana počinje nova školska godina, ali je većina problema u srpskom školstvu ostala pod tepihom vlasti. Nakon nezapamćenog zločina u OŠ „Vladislav Ribnikar“ školska godina je naprasno prekinuta, bez valjanog mišljenja struke, a nova donosi mahom kozmetičke izmene. Nema povećanog angažovanja pedagoga i psihologa, pa ni osetnog povećanja školskih policajaca što u suštini i ne rešava bezbednost u školama.
Novi predmet za osnovce je vrline i vrednosti kao životni kompas, što je svakako značajno, ali okruženje je takvo da se forsiraju sasvim drugačija opredeljenja.
U sedmom i osmom razredu u okviru tehnike i tehnologije izučavaće se veštačka inteligencija, ali je problem mnogo značajniji, i to je za đake samo nivo prepoznavanja.
Gimnazijalci u okviru sociologije upoznaju se sa Ustavom i pravima građana, dok se u Srbiji svakodnevno krši taj Ustav, i to od najviših predstavnika države. Uzgred građanin je nosilac suverene vlasti, dok su u Srbiji mahom na delu podanici a ne slobodni građani.
S druge strane nije se odmaklo u reformi školstva, jer, na primer, na PISA testovima srpski đaci su pri dnu po jezičkoj i matematičkog pismenosti, odnosno slabo primenjuju svoja uglavnom memorijska znanja.
Da izvršna vlast ne misli o školstvu dovoljno je napomenuti da su zarade prosvetara deset odsto manje od proseka zarada. Profesor početnik je na nekih, trenutnih 74.000 dinara i to u vreme visoke inflacije, dok je prosek 86.000 dinara. Svuda u okruženju nastavnici zarađuju više od proseka, i što je još značajnije – više su uvaženi u društvu.
Posledice su pogubne na duži rok jer već sada niko ili malo ko se školuje za nastavnika matematike, fizike, hemije, srpskog jezika…
I da nema dovoljno organizacije i smislenosti primer je da svi đaci u prestonici dobijaju besplatne udžbenike, a tamo je prosek zarada oko hiljadu evra. To je svakako dobar potez, ali su besplatni udžbenici mnogo potrebniji siromašnijima, u ostalim krajevima Srbije, gde dvadesetak hiljada dinara predstavlja neku granicu društvenog geta.
U ovakvoj Srbiji gde se, na primer, za ničim dokazanoj potrebi nacionalnog stadiona „slupa“ 500-600-700 miliona evra, troškovi besplatnih udžbenika za sve đake u Srbiji bili bi daleko niži, a mnogo korisniji i društveno opravdaniji.
Uostalom i Dositej je to naglasio: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci!“
Dragan Eraković