Poslednjih decenija (zadržaću se samo na vremenu čiji sam svedok) imamo diletantsko (ali ništa manje pogubno) sluđivanje ljudi. Igranje ljudskim životima. Igranje narativima. Tuđim pričama. Tuđim rečima. Osećanjima. Mislima…
Da li postoji ikakva mogućnost da se moja neizgovorena reč ikada ovaploti i postane plot, postane krv i meso? Ili ću sve vreme biti nečija kopija, avatar nekog drugog koji kroz mene sprovodi sopstvenu agendu, živi moj život i troši moju životnu energiju? Ili ću i sam postati parazit, imela, krvopija koja koristi druge kako bi preživela, životarila u zapećcima vaseljene krijući se od svetlosti samospoznaje? Besmisao stvaralaštva ili stvaralaštvo shvaćeno na negativan način, kao poništenje svake ljudskosti…
Jovica Radović
