Jeremiju sam upoznao na njegovoj prvoj izložbi u martu 1968. godine kda sam stidljivo, kao student književnosti, pišući vesti iz kulture za „Glas Podrinja“, pokušavao da postanem poznati novinar.
Vest o Jeremijinoj prvoj izložbi izašla je u „Glasu“ sa šest redova, uključujući naslov i moje inicijale. Ipak sam bio ponosan. Jeremiju sam neko vreme posle izbegavao da sretnem, ubeđen da je nezadovoljan takvim tretmanom u novinama kao slikar koji obećava. Možete zamisliti moje iznenađenje i radost kada je, posle mnogo godina, 80-tih, dok smo u njegovoj „Viđeniji“ u Pećincima pripremali emisiju za drugi program Televizije Beograd o njegovom stvaralaštvu, Jeremija iz svoje uredno složene i čuvane dokumentacije, izvadio mali, već požuteli isečak iz novina – našu prvu vest.
Posle sam dosta, u više listova i časopisa, radio i TV emisija, i na različite načine pisao o Jeremiji, uveren da pratim njegov slikarski put od početka. To valja sve sistematizovati i uobličiti, a da ne bude ni likovni prikaz ni stručna analiza, ni reportersko beleženje svega što je dao, čime se slikarskoj publici na tri kontinenta, predstavio svojim svetom viđenja i snoviđenja u bojama; ni pesnički zapis, ni monografsko kazivanje o prvih 20 godina umetnikovg rada, već da to bude… Šta? Možda nešto posebno, između? Ili sve to zajedno?
Jeremija u naivi, da li?
Kakvo je Jeremijino slikarstvo. Kojoj školi, kojoj oblasti pripada? Može li se svrstati u neki slikarski pravac? U studijama, stručnim i reporterskim zapisima, ubeležen je kao pripadnik naivnog slikarstva, pa pejzažista-realista i renesansni slikar.
A Jeremija je u jednom od svojih brojnih intervjua u listovima i časopisima, na filmu i televiziji rekao, i kasnije, u katalogu za izložbu u Novom Sadu 1986. godine krupnim slovima napisao: „Moje slikarstvo je naivno, realno i renesansno. Onoje moje.“
Na prvi pogled reči u suprotnosti. A jednostavan odgovor na pitanje šta je uradio i šta radi ovaj slikar, pesnik oblika i boja, filozof, blistavi sagovornik i drugar. Čovek koji bez slikanja može da živi koliko i riba na suvom; u kome je pritajena veza zvezda čije će rasprsnuće, u vatrometu boja, izbaciti umetnika i vanvremensko i svevremensko postojanje.
Jedno je neosporno – Jeremija je autodidakt ili kako bi se to narodnim i, istovremeno, književnim jezikom reklo – samouki slikar. Ako se naravno, izuzmu godine školovanja u prvoj mladosti koje je proveo u grupi talentovanih devojčica i dečaka kod slikara i pedagoga Igora Belohlaveka u Šapcu, i kursa „Večernji akt“, koji je godinu dana pohađao u Šumatovačkoj ulici u Beogradu u vreme kada je još pokušavao da postane poljoprivredni inženjer, Slobodan Jeremić je samostalno i samouko ušao u predeo oblika i boja, širina i tišina, svet kome se svim bićem posvetio, u kome se kao čovek ispoljio i u kome još uvek traga.
Da se u tom, koliko širokom, toliko dubokom prostoru, snađe i počne da ga sa velikom energijom i ljubavlju istražuje i otkriva, puno su mu pomogla studijska putovanja u Italiju i Holandiju na početku 70-tih godina.
„U čuvenoj Galeriji „Ufici bio sam oduševljen lirikom volšebnih Botičelijevih slika – zapisao je tada Jeremija. Smatram da je najčistiji oblik samouke umetnosti rana renesansa, koja je izvršila uticaj na početak naive.
A boraveći u Hagu, Utrehtu i Amsterdamu, uočio sam onu specifičnu holandsku svetlost, toliko nametljivo prisutnu na platnima njihovih klasičnih majstora. Zatim, privukle su me i tamošnje prirodne suprotnosti sadržane u igri svetlosti i senki koje prosto miluju ljude i predmete.“
I pre ovih studijskih putovanja i uočavanja dostignuća starog „da na njegovim tradicijama napravi novo“, Jeremija je slikao istančanim potezima sa izrazitim senzibilitetom za gotovo neuhvatljive igre svetlosti: portrete, mačvanske i sremske pejzaže, poetske mrtve prirode, stare kuće, vajate, ambare. Većinom minijature.
Tri slikara za ponos Mačve i Srbije
Boje i vizije velikana
U likovnoj umetnosti Šapca u prvoj polovini, pedesetih godina prošlog veka, sredini i prvih potonjih decenija, na osnovu istraživačkog rada slikara i teoretičara umetnosti Radovana Mirazovića, izdvojila su se tri velikana: Hakija Kulenović, Vladislav Lalicki i Milić od Mačve. Fizički više nisu sa nama, ali njihovo delo večno ostaje i traje.
Radovan Mirazović je kao njihove sledbenike, u širokom smislu te reči, naveo Slobodana Jeremića – Jeremiju, Šapčanina, koji živi i radi u Pećincima, u svom Muzeju hleba, Dragana Martinovića iz Bogatića, koji živi i stvara u Sremskoj Mitrovici, i svoju malenkost.
U ovom broju čitaoce podsećamo na nadaleko poznatog slikara, poslednjih decenija i vlasnika Muzeja hleba u Pećincima, prvog te vrste u našoj zemlji i na Balkanu, Slobodana Jeremića – Jeremiju. Od nastanka muzeja pre trideset godina kroz njega je prošlo (osim vremena Korone kada su izostale brojne đačke ekskurzije iz svih krajeva Srbije i, naravno, posetioci iz inostranstva) stotine hiljada poštovalaca hleba – jednog od stubova života. O slikaru Jeremiji se gotovo sve zna. Od početaka u Šapcu, u Domu omladine „Vera Blagojević“, prve izložbe u ovoj ustanovi 1968, koju je priredio kao osamnaestogodišnjak, slike – minijature koju je poklonio Ivi Andriću, prilikom posete književnog velikana Šapcu i Mišaru 1971. godine i koja se nalazila na zidu u radnom kabinetu našeg nobelovca; o gradnji kule „Viđenije“ u Pećincima, slikarevog doma i svojevrsne biblioteke i izložbe slika, potonjeg muzeja hleba; o nekolicini restropektivnih izložbi u Šapcu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, mnogobrojnim tekstovima o njegovoj ličnosti i delu u listovima i časopisima, radio i TV emisijama, do adekvatne zastupljenosti u antologijama srpskog slikarstva…
Za ovu priliku čitaoce podsećamo na ranog Jeremiju delovima iz knjige „Jeremija između neba i hleba“.
Ravnica u duši slikara
Uz podizanje kule Viđenije u Pećincima, Jeremija je predano, neiscrpnom energijom, radio – slikao sremsku ravnicu i ljude u njoj. Njenu širinu zahvatao je velikim horizontom sa prostranim nebom, dajući svoja viđenja raznih preobražaja pejzaža, ljudi, tradicije, prolaznosti. Želi snažno, gotovo grčevito, da zabeleži i sačuva od propadanja sve ono što je vekovima stvarano i negovano. Do 1974. godine to su uglavnom minijature kao žanr scene sa figurom, mada i na njima koristi etnografsku građu. U stvari, od tada se, sa još intenzivnijim zanimanjem, počeo da bavi okolinom sa etnografskim motivima.
U tom, kao i u sveukupnom Jeremijinom slikarstvu, može da se gleda u – vreme. Čovek može da uđe u njrga. Ne samo što premaz boja na slikama nije jak, nego što su one vazdušaste i otvorene i deluju svečano.
Posmatrač Jeremijinih slika – ljubitelj likovne umetnosti ili tek prolaznik, namernik ili usputni navratnik – može slike da vidi na isti način kao umetnik, a može i kako hoće, bez remećenja reda slikarevog viđenja. Postoji samo odnos čovek prema umetnosti.
Jeremijino slikarstvo u sličnosti sa njim nije slučajno nego namerno. Sve što radi je namerno, da bi druge oči to mogle lakše i lepše da vide. Jeremija, u stvari, razmišlja o svetu koji nestaje, slika taj svet da izgleda lepo, ali je on tužan. Jer, svedok je sveta koji nestaje i zato su njegove boje – sve i da ne želi – nežne i tužne, prozračne i tihe.
Od početka njegovog rada, Jeremijina osnona preokupacija je – ravnica. U likovnom opisu života ravnice Jeremija je najviše pažnje posvetio čoveku koji na njenim prostranstima živi. To su i slike pejzaža, ali pejzaža oplemenjenog i razigranog prisustvom čoveka, života…
Najnovije slike mladog umetnika (ovo je novinski zapis potpisnika ovih rediva iz 1973. godine) ne sadrže više samo izraze jasnih i preciznih fizičkih stanja podneblja koje ga preokupita, već su dobile dublje tonove, duhovne dimanzije. Više u prvom planu ne figurira samo čovek, tu je i osećaj – otvaranje prema širini prostora u kome dominira – misao. Čovek je tu negde, u kraju, posmatrač očekuje njegov dolazak negde s kraja šume, od horizonta…
Slike su nastale kao rezultat duhovne težnje umetnika da se potpuno srodi sa podnebljem i ljudima koje voli, koji su postali sastavni deo njegovog bića. Slikajući šorove, kolibe i pudare, lovce i seljake, žeteoce i seljanke na muži, Jeremija je ispevao slikarsku poemu o težačkom životu i radu, sporu i široku kao sremska ravnica, ali toplu, iskrenu i plodnu, baš kao njegova umetnost.
Dragan. S. Filipović