Kuda ide srpsko novinarstvo
Iako se još pominju floskule da je novinarstvo časna profesija, svest i savest jednog društva, prva odbrana demokratije, ovde u Srbiji na delu su sasvim destruktivne tendencije. Naravno da ne treba napraviti logičku grešku neopravdanog uopštavanja, ali retki izuzeci pre će biti da potvrđuju ovdašnju novinarsku sliku. Kada je najmoćnnije glasilo, televizija, prevashodno u rukama jedne stranke, a ovde najpogubnije i jednog čoveka, jasno je opredeljenje za novinartsvo kao propagandnu mašineriju.
Na prste jedne ruke mogu se izbrojati televizije koje drže do profesionalnih pravila, a po logici uopštavanja odmah se proglašavaju i opozicionim glasilima. Za posledicu ovakvog stanja je – neverovanje kod građana, što seče granu na kojoj počiva ova profesija. I ne samo RTS i RTV, kao javni medijski servisi koji su dužni da objektivno izvešavaju, tu su i televizije sa nacionalnom pokrivenošću kao i ostali mediji.
Ali, toga nema, mada se od osnovne škole izučavaju pravila novinarstva. Pet osnovnih pitanja daju jasan odgovor na određenu temu, i, naravno, tu je i onaj vekovni postulat – čujmo i drugu stranu! I ne da ovi prorežimski mediji rade protiv pravila profesije, već i protiv činjenica i istine. Simptomatično je da u svojoj jednostranosti, kao vodeća „pesnica“ režima, „Informer“, pribegava do sada neviđenoj praksi da se pored izveštavanja sa terena u program uključuje i urednik u studiju, i besomučno vređa sagovornike reportera. Ovoj stanici, i ne samo ovoj, protiv svih pravila profesije i pristojnosti, može se zameriti što je uvela govor mržnje, vređanja, primitivizma, što je zabranjeno po Zakonu o javnom infomisanju.
Javni prostor trebalo bi da bude očišćen od takvih zala, ali upravo ovo trovanje, prvo rečima, a nažalost iz ne tako davne prakse, zna se da posle reči dolazi i nešto mnogo teže, jače i grublje. I danas, nažalost, predsendik države, koji bi trebalo da odražava državno jedinstvo, koristi rečnik isključivosti, uvreda, ponižavanja. A to, naravno, prenosi se usrdno i bez mere putem prorežimskih medija. Ona druga oblast novinarstva – štampani mediji, takođe su opsednuti istom propagandnom formulom.
Većina prorežimskih medija, čak i nekad perjanice srpskog novinarstva „Politika“ i „Večernje novosti“, zajedno sa tabloidima, mada bi i oni trebalo da se drže istine, negira novinarsku profesiju. Pojedini tabloidi i po hiljadu puta godišnje se ogreše o Kodeks novinarstva, ali to nema ko da sankcioniše. U elektronskim medijima to bi trebalo da radi REM, ali njega nema, jer režim po svaku cenu želi da sačuva upliv na medije.
S druge strane ima i časnih primera kako se brani profesija. Za neku potonju hroniku treba napomneuti da u ovom vermenu – nevremenu dostojanstvo proesije brane N1, Nova s, KTV, dnevni listovi „Danas“ i „Nova“, nedeljnici „Radar“, „Vreme“, „Nedeljnik“ i poneko lokalno glasilo. I to dovoljno govori o profesiji, ali i onima koji je brane. Uzgred, baš novinari iz ovih redakcija su najčešće na meti napada, ne samo verbalnih već i fizičkih, i to se meri na stotine napada godišnje.
D.Eraković
